Александар Сокуров: Захвалан сам Србији, Фестивалу ауторског филма зато што су ме прихватили, разумели

Руска барка, Глас усамљеног човека, Дани помрачења, Мајка и син, Отац и син, Молох, Таурус, Сунце, Александра, Фауст, Франкофонија – само су нека до ремек-дела аутора који се у дугој каријери бавио историјом, истраживањем природе власти, структурама моћи и људском душом примењујући јединствену поетику и естетско искуство.

Његов пут до признања био је дуг – често оспораван од критичара и власти, упркос забранама и неразумевању, Александар Сокуров остао је доследан себи и својој визији. Бавио се животима најомраженијих личности у историји 20. века од Хитлера, Лењина до цара Хирохитоа, документовао животе Солжењицина, Горбачова, Шостаковича, Тарковског, ерканизовао дела Чехова, Достојевског, Шоа, али се пре свега бавио обичним, малим људима, често и апстракним емоцијама и међуљудским односима.

Његов најновији филм Бајка, који је светску премијеру имао на фестивалу у Локарну приказан је у оквиру 28. београдског Фестивала ауторског филма. Реч је о до сада невиђеном филмском црно-белом експерименту где су на једном месту, у чистилишту (налик оном у Дантеовој Божанствној комедији) пред Богом окупљени диктатори и политички лидери – Стаљин, Хитлер, Мусолини, Черчил – у главним улогама и Наполеон у споредној.

Протагонисти су аутентични, а глумци су им позајмили гласове. И свако од њих говори на свом језику, од грузијског, немачког, енглеског до италијанског и француског. Сокуров у својој Бајци на можда најоригиналнији начин у филмској историји, приказује колико је уметност важан полигон за боље поимање људске природе и историје.

Господине Сокуров, како је бити уметник из Русије у данашњем свету и времену?

– Исто као и у целом свету. Човеку који је по природи уметник увек је тешко. Русија је тешка земља, компликована. И политичка ситуација у Русији је врло компликована. Зато је уметницима врло тешко сада. Тешко је.

Два београдска фестивала доделила су вам награду за целокупан филмски опус. То је и потврда да сте веома цењен аутор у Србији. После толико признања која сте добијали, да ли вам она и даље значе?

– Постоји једноставна словенска реч „помоћ“. Помоћ... Топла рука. Напор разумевања. Врло ценим напор разумевања, зато што једном човеку може бити врло тешко да разуме другог човека. И врло је тешко разумети уметнички израз. За то се треба потрудити, порадити. Зато сам, наравно, захвалан. Захвалан сам Србији, Фестивалу ауторског филма зато што су ме прихватили, разумели, и зато што помажу оваквима као што сам ја да пређу пут од себе до гледаоца. То је живот...

И у претходним вашим филмовима бавили сте се диктаторима од Хитлера до цара Хирохитоа. Због чега сте их овога пута окупили заједно на једном месту у чистилишту поред осталог Хитлера, Стаљина, Мусолинија где сте суочили историју и тиране пред Богом?

– Зашто што ствари лоше стоје. Зато што не можемо да изведемо никакве поуке из историје. Зато што ни више силе не могу да изађу на крај с политичарима. Чак је и вишим силама тешко с политичарима. Политичари су посебан животињски род. И по правилу су увек опасни. Они уједају.

У филму се поред малопре поменутих појављују и Черчил и Наполеон... Због чега су протагонисти вашег филма само из Европе?

– То је важно питање и добро питање. Одговор је једноставан. И Први светски рат, и Други светски рат, и сад се стално одвијају ратови – и сви се дешавају у Старом свету. Грандиозна открића у уметности, грандиозна открића у науци, географска открића – исто су у Старом свету. Исто су у Европи. И ја приповедам о ономе што се односи на европски живот.

Са Латинском Америком, или са Сједињеним Америчким Државама то нема никакве везе. Ми никако не можемо да се средимо на том нашем континенту. Започињемо ратове, убијамо људе. Никако не можемо да се договоримо. То је наша ствар, код нас се кува, морамо сами то да средимо. Русима, Бугарима, Немцима, Французима, Енглезима, Шпанцима, Србима – свима нам је дошло време да се средимо. То је наша кухиња и у њој су наши кувари.

Бајка је дефинитивно један од ваших најоригиналнијих филмова, у којој оживљавате тиране и негативце из историје човечанства захваљујући невероватној комбинацији архивских снимака и анимације. Да ли те слике говоре више од речи?

– Морам Вас разочарати. Нема никакве анимације. То су стопроцентно архивски снимци и сви наши јунаци изашли су из архивских снимака. Чак су и речи, реплике, мисли које се чују с екрана узете из стенограма, фонограма, из разних снимака, докумената. У том смислу, уз сву бајковитост онога што видимо на платну, све је апсолутно аутентично, истинито. Никакав глумац или анимација не би могли да прикажу кракатер тих личности као што то могу они сами.

Прегледали смо хиљаде и хиљаде, можда и милионе филмских журнала из тридесетих и четрдесетих година, и у комадићима смо проналазили засебна стања наших ликова. У филму су само архивски материјали. Из тих материјала бирао сам само оно што најтачније говори о карактеру јунака.

Ретко кад смо могли да видимо, или нисмо никад видели, Хитлера који се замислио. А то је било. Черчила који тако необично размишља у разговору с Богом. То је Черчил који је седео и о нечему размишљао и камера га је снимила. Стаљин: Прегледали смо све документарне снимке о Стаљину који постоје у Совјетском Савезу. Све смо пронашли. Из те огромне количине материјала изабрали смо стања тог човека која о њему много говоре. Исто тако и за Мусолинија. Погледали смо све материјале на којима је Мусолини, и узео сам само оно где Мусолини представља, изражава себе – где разговара, смеје се, разговара с неким...

Није нам била потребна никаква анимација у том смислу, али је фон, свет у који су ликови смештени наравно урађен посредством графике, архитектонских цртежа, коришћена су разна европска сликарска дела 18. и 19. века. На пример Ибера Робера, сликара који је био један од оснивача Лувра. Италијански сликари. Све је то неки збир уметничких дела.

С једне стране су уметничка дела и генијалност људи који су стварали цртеже, пејзаже, а с друге стране су апсолутни злотвори који су у овом филму добили право да се сами представе. Гледајте их и размислите кога сте бирали, за кога сте гласали. Људи, погледајте за кога сте гласали. Kо је то, шта је то.

Да ли је ваш филм Бајка попут ноћне море која подстиче на дубоко размишљање да зло не мирује, да се историја понавља? Да ли је овај филм као неки крик човечанства?

– Мислим да није крик човечанства, мислим да је то једна велика узбуна зато што смо обрнули круг и зато што идемо укруг. Један рат се завршио – почиње други. Други се заврши, почиње трећи. На једном месту су водили дијалог, па су запуцали, на другом месту исто тако. То није крај света, то није трагедија, то је драма.

Трагедија је кад све нестане, ако се употреби атомско оружје, то ће бити трагедија. Сад се одвија драма. И као и у свакој драми, она се може зауставити, може се предупредити. На који начин? Пажљиво размислити како дејствовати. Kоја је разлика у позицијама различитих страна? Треба само мислити. Треба натерати на размишљање разне наше руководиоце који добијају новац од пореских обвезника. Мислити, мислити.

Овај филм показује да ти ликови нису били велики изузетни људи. Они су били људи са свим људским недостацима. Зашто су урадили оно што су урадили? Kо их је подржавао? Kо им је чувао леђа? Бог? Не знам. Не знам... Не кажем ни не, ни да. Не знам, али засигурно знам да су их подржавали људи из њихових народа. То засигурно знам.

Од камерних драма, спектакла, сложених мултимедијалних експеримената померали сте границе филма и нисте се руководили трендовима? Постоји ли нешто што још увек нисте снимили, а желели бисте?

– Опасно питање. Имам седамдесет једну годину и физички се, благо речено, не осећам најбоље. Али из неког разлога ментално сам сасвим млад. Не знам зашто. Постоји неколико тема које бих још хтео да снимим на врло необичан начин. Али бојим се да снимим те теме и бојим се да излажем савременом друштву те теме. То би ме уништило, физички би ме растргли. Да, постоје теме и хтео бих још да снимам, али бојим се да ми неће дати да то урадим.

Kоји је ваш најличнији филм у каријери?

– Бог ће га знати. До сваког сам тешко дошао и сваки ме је много коштао. Kад родитеље питају које дете им је омиљено, они најчешће не могу рећи које конкретно највише воле. Некад се чини да је у породици омиљено најмлађе дете. По том принципу би требало да кажем да Бајку волим више од осталих филмова. Али није тако. То је период мог живота...

Знате, ја литературу волим више од филма, ја нисам филмски редитељ, ја сам читалац. У литератури видим велика достигнућа, велике резултате. У класичној књижевности. Већина мојих филмова се не приказује. На пример, ја волим филм Повиновање – то је прича о посади војног брода и реч је о томе како живе млади морнари на том броду. Врло волим тај филм, неком необјашњивом љубављу.

Много ми се свиђа филм Мајка и син, који сам радио с великим душевним напором. Kад се снимао филм Фауст, први пут у животу сам хтео да напустим филмски сет. То ми се никад није десило. Био сам јако уморан. Можда кад имаш посла с нечистом силом, с ђаволом, као што је код Гетеа, он почне да утиче на тебе, да ти одузима снагу. Но човек је ипак снажан и ја сам се борио, али нисам једини који му је стао на пут. Он већ зна како да среди овакве као што сам ја. Зато је било врло тешко.

У филму Руски ковчег урадили смо оно што нико на свету није, и што нико није могао ни да замисли. У филму Бајка такође је урађено много тога што се у свету никад није радило, и што нико ни не зна како би могло да се уради. Поносим се тиме.

У Русији радим са групом својих младих колега. Позвао сам младе људе са севера Русије, из Архангелска, из Сибира, из Kраснојарска, из Петербурга, из Пермског краја. Многи од њих никад нису радили на филму. Све су научили и направили су такво ремек-дело. Не кажем ремек-дело зато што сам га ја направио, већ зато што смо га ми направили. Ми, ми – то је прелепа реч. Дивна реч. Она не постоји ни у музици, ни у литератури. У музици ће композитор рећи „ја, ја, ја“, у литератури „ја сам написао, ја, ја“, а у филму: Ми, Руси. Део руске културе – то смо ми. То смо ми.