„Задах пролећа ’72” – пола века од епидемије великих богиња у СФРЈ

Те 1972. године, тадашња Југославија заувек је запамтила шта значи реч епидемија. Ибрахим Хоти из Ђаковице са верског путовања почетком те године донео је вирус великих богиња – што је потврђено тек 14. марта. До средине марта, више од 140 људи било је заражено вариолом, пре свега на Косову и Метохији, у Новом Пазару, Чачку, Београду и на северу Црне Горе.

Ауторка документарног филма Задах пролећа ’72, Наташа Мијушковић, гостујући у Јутарњем програму наводи да је о овој теми доста знала и пре него што се упустила у истраживање.

„Главни уредник ми је предложио да се бавим овом темом када је почела корона. Ја то тада нисам хтела, надајући се да ће епидемија брзо проћи, а и ускоро ће годишњица вариоле. Али наша очекивања нису била тачна, те смо се јесенас договорили да почнем то да радим“, додаје Мијушковићева.

Поред тога што је доста знала, додаје гошћа Јутарњег програма, претходних месеци је много и читала, а имала је и значајну помоћ стручног консултанта, професорке Радине Вучетић са Катедре за историју Филозофског факултета у Београду, чија се књига о вариоли појавила ових дана у књижарама.

У инсерту из документарног филма, професорка Вучетић објашњава како је одлука о обавезној вакцинацији била изнуђена. Пошто је Републичка влада Словеније два сата пре седнице Савезне владе одлучила да вакцинише целокупно становништво, онда је одлучено да то важи за целу земљу.

„И за шест недеља вакцинисано је 18.200.000 људи, што из ове данашње перспективе изгледа невероватно“, наглашава Наташа Мијушковић.

Ибрахим Хоти је био на хаџилуку у јануару 1972. године. Кренуо је аутобусом из Скопља са групом хаџија, мада је држава забрањивала да се на хаџилук путује аутобусом. Он је донео вариолу и имао је блажи облик, јер је био вакцинисан као дете пошто је тада ова вакцина била обавезна. Онда се са Косова жариште преместило у Нови Пазар, па у Чачак, па у Београд.

„Тадашња СФРЈ се десет година пре вариоле припремила за епидемију, не само великих богиња, већ и свих других сличних болести, тако да је био донет сет закона. Све је било припремљено, постојали су планови. Држава је само требало да пружи логистику струци, која је тада водила главну реч, и онда су се карантини брзо формирали, што болнички, што ванболнички, и све је готово савршено функционисало“, додаје ауторка документарног филма Задах пролећа ’72.

Наравно да је било проблема, у почетку и пропуста, али су се већ после неколико дана консолидовали и заиста је све добро функционисало. Саговорници који су сведоци тих догађаја и који говоре у филму, не налазе много замерки тадашњој држави, а поготово не струци.

Проф. др Ана Глигић је радила у то време и била члан неке врсте тадашњег кризног штаба и она је 16. марта 1972. године потврдила да је код свих осам узорака који су донети са Косова и Метохије у Београд потврђена вариола.

Поред докторке Глигић у филму говоре и др Радмило Петровић и др Зоран Радовановић. Такође, ту је и двоје инфектолога из Клиничког центра Србије који су били у карантину у мотелу „Хиљаду ружа“ на Авали, др Љиљана Живковић Лесић и др Милан Шашић.

„Нажалост, с обзиром на то да је много времена прошло, много људи више није међу живима. У филму говоре и дивне медицинске сестре које су биле у карантину на Клиници за дерматовенерологију и у Првој хируршкој клиници“, додаје Мијушковићева.

Гледаоци ће имати прилику да виде и човека који је имао најтежи облик вариоле, а оболео је са само осам месеци и који се водио као отписан случај, а данас је педесетједногодишњак, Зоран Бојовић из Чачка.

Иначе, карантин је одмах уведен на клиникама у којима је боравио Латиф Мунџић, прва жртва вариоле. То су биле Клиника за дерматовенерологију и Прва хируршка клиника Клиничког центра Србије, а убрзо су направљени и карантини ван града. На Авали најпре у Чарапића бресту, а потом у мотелу „Хиљаду ружа“. Била су четири болничка и четири ванболничка карантина у Београду.

„У ванболничким карантинима су били они који су били у контакту са оболелима од вариоле и за које се сумњало да можда могу да оболе. Али и у другим жариштима, Чачку, Новом Пазару, на Косову и Метохији, све је то добро функционисало, уз малу ограду да је првих дана било неких несналажења“, додаје Наташа Мијушковић.

Најтежа ситуација је била на Косову и Метохији јер од 25 жаришта, 18 је било на том простору. А двојица инфектолога Клиничког центра Србије, који су из Београда послати у карантин у Ђаковицу, др Миомир Кецмановић и др Војислав Шуваковић, који су већ имали искуство у лечењу оболелих од вариоле јер су касних шездесетих боравили у Индији, успешно су обавили велики и тежак задатак.