Серија Squid game – крвава алегорија коју не можете да престанете да гледате

Готово никад нисам куповала карту за превоз док сам студирала, шверцовала сам се сваког дана. Контрола ме је хватала, а тад сам лагала као да ми живот од тога зависи. Било је превише забавно да то не бих радила, а и нисам желела да плаћам кад нико не плаћа. Све док први пут нисам платила казну и новац буквално бацила у ветар. Изабрала сам да се опаметим и престала да се шверцујем.

То је била само једна ситна, забавна, свакодневна игра, у којој нико није страдао. Неки се, међутим, одваже и на много опасније игре. Било да су на то били принуђени, било да су тако сами изабрали. Таква је прича и код главних ликова серије Squid game – Игра лигње.

Ликови у серији имају различите животне приче – окорели кладионичар, (на први поглед) врло успешни менаџер, старац са тумором мозга, криминалац, девојка која је побегла из Северне Кореје.

Сви имају једну заједничку ствар – презадужени су и очајнички им треба новац. Да би до њега стигли, морају да победе у дечјим играма.

Једноставно је, али… Ко не победи, биће мртав.

Поистовећивање са безизлазном ситуацијом 

Ретки би пристали да играју на живот и смрт зарад новца. Они који су, међутим, пали на дно друштвене лествице и не виде излаз, пристају без размишљања. Због суровости савременог света, није мало оних који се препознају у животној ситуацији ликова у серији.

„Ви данас имате екстремну егзистенцијалну несигурност, послови више нису толико извесни, многи људи су под кредитима, огромним кредитима, малтене у дужничком ропству, као и ликови који се такмиче у тој игри. Можда се добар део те глобалне популације пронашао, наравно, нису људи у тако екстремним ситуацијама, али добар део је успоставио линију идентификације на том егзистенцијалном нивоу”, истиче социолог Немања Звијер.

У Игри лигње такмичари учествују добровољно. Иако им је новац на први поглед важан, важнија им је сама победа, толико недостижна у спољашњем свету, у ком су за систем нико и ништа. Међутим, да ли је у такву игру могуће ући само слободном вољом?

„Ови ликови овде номинално имају излаза, у смислу да не морају да учествују ако већина изгласа да их пусте, међутим, очајност њиховог положаја у такозваном нормалном свету је толика да су они на неки начин ипак приморани, то им је једина шанса. То је, дакле, једна ситуација са којом мислим да и наш гледалац може да се нарочито добро поистовети”, сматра писац Дејан Огњановић.

Иако серија на први поглед приказује савремено корејско друштво, у ком свако, барем декларативно, може да се попне до врха, али исто тако, и да се сурва на дно, њена радња могла би да се одигра у било којој земљи.

„Сви на глобалном плану смо у мање-више сличној ситуацији, свима је посао несигуран, ово је сада прекаријат, он подразумева несигурност радних места. Људи не могу нормално да купују, морају да узимају кредите да би неке основне егзистенцијалне ствари средили, на пример стамбено питање, а кад узмете кредит, ви сте онда заробљени на 30 и више година. И практично сте у ропству, а то је ситуација која карактерише већину развијенијих земаља данас", сматра социолог.

Одакле долази мегапопуларност серије

Кад год уђете на Инстаграм, незаобилазан је мим (шаљива фотографија) са мотивима из серије. О њој се прича, у продавницама се појављују геџети којима је тема серија, наставници широм света апелују да деца не смеју да гледају серију.

Јавност је подељена. За једне је најбоља серија свих времена – нова, другачија, дубока, одважна критика савременог друштва, психолошки брутална више него визуелно, естетски и тематски одважна. За друге, оне који се не баве анализом позадине, Игра лигње је већ виђена дистопија са превише насиља, крви, похлепе, издаје, која не показује ништа добро у човеку.

А док се јавност свађа, руке трља компанија Нетфликс. Серију је на овој стриминг платформи погледало више од 111.000.000 корисника широм света.

„Та њена глобална препознатљивост и комуникативност је вероватно део одговора на толику популарност, па чак и у Србији, где свакако корејски филмови и продукција јесу нешто што је препознато од стране најзалуђенијих филмофила, али не широких маса, али очито је да је серија успела да комуницира и са онима који траже добар садржај невезано за то одакле он долази", сматра писац Дејан Огњановић.

Лавина се, чини се, покренула још прошле године, када је јужнокорејски филм Паразит освојио Оскара за најбољи страни филм.

„И једно и друго баве се вештинама и тактикама тих малих обичних људи, начинима на које они покушавају да преживе и да нађу своје место у свету богате мањине. Један француски теоретичар је давно формулисао то као тактике преживљавања, Мишел Десерто, обични људи покушавају да током свакодневног живота преваре систем, тим неким обичним свакодневним тактикама”, сматра социолог Немања Звијер.

У целој серији пред ликовима је читав низ искушења, зависно од игре. И то решавање моралних дилема, бирање између различитих опција, приказивање јунака као не нужно лоших како је деловало на почетку, мамац је да се незасито бинџује.

„Гледаоце ставља у позицију да се запитају шта би урадили у датој ситуацији, докле би били спремни да иду, кога колико и како да преваре, да саплету, дословно или фигуративно како би успели и преживели”, напомиње Дејан Огњановић.

Обувени у исте беле патике, обучени у исте зелене тренерке, такмичари су у Игри лигње равноправни у својој борби. И та дечја игра је једино место на ком може бити једнакости и равноправности. После долази до раслојавања, где се драстично мењају шансе за победу.

Да ли бисте у белим патикама и зеленој тренерци играли жмурке на улици? Ко победи, добиће милионе и неће морати да ради и сналази се до краја живота. Ко изгуби… На располагању су сва средства.