Зашто до сада није снимљен играни филм о страдању Срба у Јасеновцу

Време када су исписане најмрачније странице историје које се доводе у везу са Јасеновцем, нажалост није обрађивано у домаћој кинематографији. Снимљено је тек неколико документарних остварења, али до „Даре из Јасеновца“, није постојао ни један играни филм који се бавио страдањем Срба у том логору смрти.

Већ у августу 1945. године као први филм нове Демократске федеративне републике Југославије, појавио се Јасеновац Густава Гаврина и Косте Хлаватија, са снимцима пронађеним у усташким архивима и материјалима снимљеним приликом самог ослобађања логора.

Припремила Сандра Перовић

Уследила је дуга пауза до снимања првог играног филма на тему Јасеновца који је био југословенски кандидат за Оскара.

„Реч је о хрватској продукцији филма Девети круг који је режирао Словенац Франце Штиглиц 1960. године. Суптилан, одличан филм са младим Борисом Дворником и Душицом Жегерац који играју заљубљеног младог Хрвата и Јеврејку који завршавају у Јасеновцу“, наводи Александар Ередљановић, директор Архива Југословенске кинотеке.

Уследили су документарци снијмљени у хрватској и босанскохерцеговачкој продукцији између 1966. и 1987. године – Јасеновац Богдана Жижића, Дјеца из пакла Суада Мркоњића, Еванђеље зла Гојка Кастратовића, Крв и пепео Јасеновца Лордана Зафрановића који је изазвао контроверзе у Хрватској и Стара Градишка логор број пет Владимира Тадеја.

„Шта је толико специфично, а нама занимљиво? Да ниједан филм, практично, није снимљен од стране српских филмских продуцената. То је била нека неписана ствар да се филмови снимају у оним Републикама где су били логори. Мислим да је код српских аутора било извесне аутоцензуре, да о томе није могло да се прича зарад братства и јединства и зарад неких ствари које су морале да се забораве“, сматра Ердељановић.

После распада државе 1992. године Крсто Шканта је у продукцији „Дунав филма“ снимио кратки документарац Госпа, краљица Хрвата.