Бранко Станковић: Згражава ме политика, инспиришу ме аутентични људи

Од 2002. године, када је почела да се емитује, до данас у „Квадратури круга“ емитовано је више од 1.850 прича. У свакој од њих је, како каже Бранко Станковић, човек био изнад и испред свега. 

Да ли су га неке приче појеле изнутра, да ли је желео да побегне од загонетке „Квадратуре круга“, шта је себи, као новинару, забранио и да ли има маску којом се штити од „тешких случајева“, односно тешких прича, за сајт РТС-а говорио је Бранко Станковић.

Кад дете напуни 18 година, родитеље питају да ли им се свиђа какво су дете одгајили и васпитали. А „Квадратура круга“ траје 18 година. Да ли је емисија испала како треба, јесте ли задовољни оним што сте направили?

Како смо се надали... добро је. Морамо бити одговорнији, одговарамо за своје поступке јер смо пунолетни. Шалим се, наравно, и до сада смо били одговорни према послу, и гледалишту. Не само ја, већ цео мој тим. Чедо се родило, ваља га и даље љуљати и неговати иако је пунолетно. Тражи и пажњу и бригу и исти однос као и до сада.

Углавном људи након неколико година бављења једним послом осете засићење, желе да направе излет. Јесте ли ви имали таквих тренутака за ових 18 година?

Изненађујуће, али никад није дошло до засићења. Дошло је до трошења и унутрашњих страхова шта ћу радити за три месеца. Понекад помислим да више немам идеја, истрошио сам се. Али деси се тренутак кад се најмање надате, да вам неко дојави неку тему или сами у ископате нешто и то вам даје мотив и вољу да трајете. Нисам се заситио и истрошио. Никад нисам желео да одустанем. Било је понуда за друге пројекте, али ме то није инспирисало и мотивисало, остао сам веран тој документарној форми у којој сам нашао себе.

Некад је била вест и ретка прича да пољопривредници имају мобилни телефон. Данас сви имају мобилне телефоне, апликације. Где у том новом окружењу данас налазите ретке приче?

Пошто је човек моја највећа инспирација и њега увек стављам у први план, он је и даље међу људима, али се много променио за ових 18 година. И због нових технологија, које сте поменули, човек је изгубио део оног људског и кренуо путем отуђења и то озбиљног, не само од оних око себе већ и оних до себе, ближњих. Све више се затвара у себе, постаје себи довољан и, како то волим да кажем, почиње да живи у времену конформизма – све да нам буде на ноге, од доставе хране, хедонизма – да уживамо у томе, егоизма. А човек, ако је сам и затворен у четири зида, као друштвено биће не може бити срећан ако је изолован. Боли ме што видим да је све више младих, отуђених људи и питам се куда ово води. Сви држе или телефон или лаптоп и комуникације има све мање. Променила се друштвена клима, али је човек изабрао такав пут.

У тој друштвеној клими, често и приче нађу мене. Мене испиришу људи који су сачували део свог идентитета, који се нису утопили у друге, који нису постали бројеви. Од таквих људи увек можете добити квалитетну причу јер су другачији од већине. Који су сачували себе као човека. Аутентични људи.

Има ли тема које сте забранили, да сте рекли себи да се нећете никад бавити тиме, по било коју цену?

Никада се не бих бавио новинарством као што раде колеге у таблоидима, људи који се баве ријалитијем или препричавају оно што се дешава у ријалитију. Не бих могао да се бавим естрадом. Кад вас то не инспирише, немате жељу ни да читате ни да гледате такве ствари. Наравно, и због дневне политике се такође згражавам, покушавам да немам додира и да ми се не меша у живот, а ни у посао.

Бавите се често тешким темама, на које је тешко остати имун. Лекари навуку маску и тако се заштите. Шта је Ваша маска када се бавите „тешким пацијентима“, односно тешким причама?

Питао сам некад пријатеље лекаре како праве отклон од оног што су доживели са пацијентима који су тешко оболели. И после толико година рада нисам успео да направим ту врсту отклона и многе приче ме емотивно дотакну и оставе ожиљак на души. Немам ту извештачену маску којом бих се штитио, али имам друге одбрамбене механизме где спасавам себе. Али, не можете да побегнете од свих тешких тема, као што су приче о деци којој је живот ускратио много тога. Колико год да сте суров професионалац, нисте од камена него човек од крви и меса, који све то осећа, саздан од емоција и не може да остане имун.

Било је ситуација да се вратите психички сломљени, да не можете да једете, да падне и понека суза и да данима носите нечију судбу. Један пријатељ ми је рекао „не можеш сваком помоћи, и кад то схватиш онда ће ти бити лакше и ако си три живота покушао да промениш уз помоћ других људи“, то је већ успех. Једном сам несвесно рекао, изашло је из мене на интервјуу, да ће ми душа пући као балон и тај човек ми је дао тај савет. Кад се сусретнете са нечијом судбином, а немоћни сте да помогнете или да изађете у сусрет, онда вас заболи, осећате се кривим иако знате да нисте криви, али тада вероватно ради подсвест.

Често се дешава да због нечег што се десило током дана не можемо да заспимо, легнемо а та нека слика стално излази пред очи. Да ли је било таквих прича због којих нисте могли да заспите, да легнете а да се та прича враћа?

Давно сам радио серијал о логорима за децу у Независној Држави Хрватској. Истраживање је, упоредо са свакодневним послом, трајало пола године. То ме дуго држало, завршавао сам ноћ за компјутером и, искључивши компјутер, нисам могао да заспим још два сата већ су ме прогањале слике, приче, сведочења, што из литературе што живи сведоци.

После емитовања јавила се једна продуценткиња из САД која је желела да се прави трејлер за документарни филм на ту тему и ја сам узео поново да погледам те материјале. Супруга ми је рекла „молим те, прекини, не пристај на то, знам колико је трага оставило на теби и колико је ноћи било без сна“. Буквално сам легао и устајао са тим као са ноћном мором. Нисам могао да верујем шта је у стању да приреди људски ум деци, која су страдала само зато што су била другог имена и вере. Нисам, на крају, пристао да радим то поново.

Да ли бисте Ви данас били интересантан човек и појава за Бранка Станковића у „Квадратури круга“?

Бих, али не знам шта бих га прво питао. Мислим да би једно од питања било: до када мислиш тако, можеш ли издржати, како ћеш издржати и шта ћеш радити од прича за пола године. Знам за наредних месец дана, страх ме је шта ћу даље, много је прича испричано за 18 година. Али, кажем, увек се роди нека нова прича кад се најмање надате.