Врућ ветар дува већ четрдесет година

Овако на мађарском „А сад адио“, пева Љубиша Самарџић. Многи се и данас сећају Шурдине популарности у Будимпешти где га је дочекало чак 100.000 људи. У Риму је 1983. године био глумац године. Врућ ветар је у Румунији и Пољској проглашен за једну од најбољих серија. А „Ветар“ и Шурда, који се и данас гледају, славе 40. рођендан.

Иако је тврдио да је више за Грчку а мање за работу, најпознатнији Власотинчанин у Београду срећу је, ипак, окушао у занату. Пре тачно четири деценије, у локалу у близни данашње Кнез Михаилове, Шурда је отворио берберницу.

И тако је све почело, бар у серији. Сценариста Синиша Павић сећа се да је Врућ ветар писао две и по године. О томе колико ће живети његови јунаци, каже, није размишљао.

„Ја нисам знао ни да ли ћу ја живети наредних 40 година, јер човек не мисли толико далеко, али кад пишем, пишем с надом да ће живети дуго. Написао сам 6-7 серија и ниједна друга ми није гарантовала успех следеће. Увек сте на почетку на телевизији“, рекао сценариста је Синиша Павић.

Иако је десет епизода Врућег ветра снимљено за осам месеци, телевизијски почеци ове серије, на Бадњи дан 1980. године били су неизвесни.

„Тог дана је Титу ампутирана нога, и то је саопштено на вестима пре него што је требало да почне емитовање серије. Атмосфера током свих десет емисија, колико је емитовано, била је врло суморна, а пред емитовање сваке епизоде одлучивало се у недељу ујутру на колегијуму да ли ће да пусте једну хумористичку серију у таквој атмосфери“, открива Синиша.

Хумор и авантуре Боривоја Шурдиловића брзо су освојили публику. Павић каже да је инспирацију за лик Шурде пронашао у једном власотиначком берберину и открива нам како редитељ главну улогу најпре није наменио Самарџићу.

„Ишли смо на Петроварадин да се договоримо око поделе улога глумцима, мислили смо да ће то радити Гутовић, али када је прошло лето онда је он због неких својих обавеза у Атељеу одустао“, напомиње Синиша.

И тако је екипа на челу са Смокијем и тада највећом звездом - Чкаљом комплетирана. Најмлађи члан у њој била је глумица Весна Чипчић. Сећа се да је то био први кастинг на који је отишла, а улога Весне у Врућем ветру дала јој је ветар у леђа.

„Нисам могла да претпоставим да ова серија може да доживи такву врсту популарности и тако дуг век. То је мени нешто просто било незамисливо, имала сам утисак већ тада да нешто квалитетно радимо да нешто озбиљно радимо, на крају крајева, тако смо озбиљно и радили и приступили целом том пројекту“, истакла је Весна Чипчић.

Незамисливо је било и композитору Војкану Борисављевићу да ће га од све филмске и телевизијске музике коју је написао, препознавати по Врућем ветру.

„Ја сам добио страховито добру индикацију од писца Синише Павића и редитеља Александра Ђорђевића. Кад сам их питао: какву ви музику желите за ову серију? Они су рекли: желимо да се осети топли ветар који дува с југа, мени је то било довољно. Пошто сам често пре тога боравио у Грчкој ту песму сам написао за буквално неколико минута и заиста нисам очекивао да ће толики успех да постигне, и не само у серији већ и када је почела да се пева ван ње“, рекао је композитор Војкан Борисаљевић.

Врућ ветар се данас и пева и цитира. У чему је тајна ове серије?

„Ја мислим да је тајна у томе што просто постоји нешто у тим причама, али не у самим причама колико у самом начину писања, обраде, играња што даје томе једну сталну свежину“, истакао је Синиша Павић.

„Тема та је вечна, то су све проблеми који и данас муче овај наш народ, тако да се јако лако свако од нас може препознати у тој причи од пре 40 година“, истакла је Весна Чипчић.

И баш зато прича о малом, неснађеном и послом незадовољном човеку, о нерешеном стамбеном питању, о породичним несугласицама, провинцији и одласку у иностранство... И данас је актуелна. Милиони људи који са одушевљењем изнова гледају ову серију показују да и после 40 година Врућ ветар још није одувало време.