Димитрије Војнов: Пуни српски улазак у "peak TV" са серијом „Пет“ Балше Ђога

Неке серије попут Сенки над Балканом код нас, или Новина у Хрватској, отворено су претендовале на наречени ХБО домет, а ХРТ-ова Патрола на цести је збиља била озбиљно ослоњена на естетику програма тог типа, нарочито оних које прави канал AMC који нас је задужио серијама попут Mad Men, рецимо. 

Могу се ископати још неке серије за које бисмо могли рећи да су досезале естетске постулате "peak TV-a", рецимо хрватски Чувар дворца Лукаса Ноле који подсећа на неку lecarreovsku Би-Би-Си продукцију. 

Пуни српски улазак у "peak TV" дешава се са серијом Пет Балше Ђога која је „некако с пролећа“ кренула са емитовањем на РТС-у. У њој се коначно код нас једним делом усвајају наративни постулати "peak TV-a", а истовремено се доноси оно што је основна карактеристика овог стадијума развоја телевизијске серије – а то је суштинска формална непредвидивост. 

Ако бисмо покушали да сместимо Пет у некакав референтни оквир, свакако прва серија која пада на ум је класик Линде ла Плант Widows, стара британска серија о удовицама групе лопова које одлучују да доврше посао који су планирали њихови мужеви. Ђого оживљава ову идеју кроз причу о женама који остале иза тврдих момака са београдског асфалта и одлучиле да доврше велики посао који је осмислио један од њих. Валидност Ђоговог ослањања на Widows потврдио је оскаровац Стив Меквин, који је започео рад на римејку серије Линде ла Плант. Ретко када се наша телевизија налази у синхронитету са светским токовима на овакав начин, а још ређе имамо прилику да их престигнемо и имамо садржај пре њих.

Ту се међутим не завршава сличност између Пет и Меквиновог Widows-a. Наиме, у оба случаја имамо пример једне драмске целине која се „бави многим стварима“ а не само „оним о чему је“, и спремна је да кроз дигресије дубље истражи сваки слој на који се у тој причи наиђе. Просто невероватно је да Пет, која је снимана исто када и Widows, током лета 2017. године има не само сличну премису већ и сличне „украсе“ којима се излази из приповедачког тока – у оба случаја рецимо имамо музичку нумеру где јунак изведе песму у потпуно неочекиваној ситуацији.

Међутим, ово није случај паралеле серија Сенке над Балканом и Берлин Вавилон где је исти роман послужио незванично односно званично као инспирација за серију јер ово што Ђого снима није дериват Widows-a. Ово је много дубља студија женске стране и искуства у лудилу које проживљавамо протеклих тридесетак година, и њиховог сналажењу у свету које су оставили њихови мачо очеви и супрузи пре него што су попили метак на београдском асфалту.

Ако је Widows Линде ла Плант по речима самог Меквина био серија у којој је он по први пут видео жене да раде неке ствари који се дотле искључиво чинили мушкарци на екрану, а његов филм пак шира рефлексија на актуелне друштвене догађаје у САД, онда Ђогова серија говори о феноменима који су више деценија присутни, а показује нам ствари које не да жене нису радиле на екрану код нас, већ нико није радио на екрану код нас.

Као и свака врхунска серија "peak TV" ере, на питање о чему говори, нема једноставног одговора. Пет је серија „о многим стварима“. У основи је ово криминалистичка прича, али истовремено ово је прича о женама, њиховом одговору на изазове које су им оставили мушкарци који су имали ту привилегију да погину и не брину даље о околностима које су створили, али исто тако ово је и дубљи студија маскулинитета код нас, друштвених околности, слике о себи коју људи граде и ономе што се крије иза тога, прича о породици и њеном распаду. Визуелно, ово је серија о нашем граду, о томе како је он узбудљив, мистериозан, опасан током топлог лето које једино није релаксирано и лењо.

Драмска поставка ове серије је изузетно модерна, без робовања било ком структуралном обрасцу што не резултира потпуним хаосом и драматуршким аналфабетизмом као рецимо у Вратиће се роде већ једним интригантним превазилажењем конвенције. Ђого слободно и врло сигурно клизи између тензије и топлине, врхунски затегнутог кримића и готово надреалне романтичне слике света, користећи сву ону слободу коју нам је пружио Твин Пикс баш у време када су хаоси кренули у нашем друштву па и култури. Отуд има нешто поетично у томе да се у серији Пет истовремено сумира протеклих тридесетак година колапса у нашем друштву а да истовремено добијамо и драмски програм који изгледа као део еволуције започете у то исто време.

Пет је серија која је настала мимо успостављених естетских и продукционих образаца код нас. У њој велики глумци играју мале улоге, натуршчици носе најзначајније и најубедљивије ликове, доноси неке антологијске сцене – како драмске тако и акционе, и негде је потпуно природно да све оно што недостаје на нашим екранима и дође са места које нам је незамисливо, и свих ових година потпуно изоловано изван основног тока наше телевизијске продукције.

У том погледу, нисам сигуран колико Пет као „sui generis" остварење може послужити као темељ за даљи рад на подизању наше телевизијске продукције али добар вам стојим –једанаест седмица смо на РТС-у бити по први пут у историји бити на самом извору оног најзанимљивијег што се данас у свету приказује на телевизији.