Аутори „Националне класе“: Забележили смо своје време

Пројекција дигитално рестауриране верзије култног филма Национална класа (1979) Горана Марковића одржана је за медије и посебне званице у суботу увече у Југословенској кинотеци.

Ово је други филм Горана Марковића међу 10 српских остварења која су одабрана за дигиталну рестаурацију у оквиру пројекта „Вип Кинотека“, од којих је до сада седам рестаурирано.

Београдска публика ће имати прилику у недељу да се присети култних реплика из једног од најпопуларнијих српских филмова, такође у Југословенској кинотеци, и то у два термина: од 18 и 20.30.

Редитељ филма Горан Марковић напоменуо је да Национална класа његов први сценарио, али да је за продуценте био скуп.

„Прво сам снимио јефтин филм Специјално васпитање, па када је то остварење продато у 100 земаља, онда су одрешили кесу и створили ми одличне услове за снимање Националне класе. Сви смо се играли и забављали... Није било свађа, штедње, притисака. Седели смо увече у кафани и смишљали шта ћемо сутра да урадимо. Снимање Националне класе било је лековито за све нас који смо у њему учествовали“, истакао је Марковић и додао да филмови служе да забележе неко време.

„Ми смо бележили своје време. Ту 1978. годину смо забележили... Тако смо се осећали, те вицеве причали, те љубави пролазили. Тако се живело. Потпуно другачије него сада“, објашњава Марковић.

Познати глумац наглашава да је највећа вредност филма та што он траје 40 година, иако нико од протагониста и аутора филма није претпостављао да ће Национална класа деценијама касније имати култни статус међу љубитељима филма.

„Имао сам част и задовољство да играм с великим глумцима. Нажалост, многи од њих су отпутовали са овог света. Нико од нас није био видовит да претпостави оволики успех филма, али истина је да смо се предивно осећали на снимању. Одличан сценарио, потврђени глумци... Једно вече смо из ресторана отишли у Горанов стан да запишемо све идеје које смо створили за време вечере. Много од тих ствари је ушло у сценарио“, присећа се Диклић.

Према његовим речима, много креативне радости било присутно на снимању филма и било је неминовно да се деси одличан филм.

„Са ове дистанце, морам да кажем да је и епоха била другачија – радосније време и безазлености, време поштене људске лежерности... Епоха се катартрофално променила од тада. То време је нестало. Југославија се распала и то време нестало је заувек“, рекао је Диклић.

Ирфан Менсур је оценио да је крајем седамдестих година прошлог века настало много филмова из дружења, а не из уметничких „грчева“.

Национална класа је настала као круна дружења и виђања креативних људи, што по клубовима, што по кућама, што по добрим шанковима: „Сам сам себи дао ову улогу. У подели није било места за мене и рекао сам Горану да ме бар проведе кроз један кадар. Онда ми је Марковић доделио Симкета на моје инсистирање. Ето, остао сам на улици у добацивању Симке“.

Менсур истиче да је шарм Националне класе у ствари део препознатљивог шарма Београда у времену у којем је сниман филм.

„Шарм Београда је нешто неухватљиво. Београд је у то време имао посебну дозу шарма и духовитости. Људи су лакше живели и Београђани су били људи на цени. Бити добар Београђанин значило је бити племенит, духовит, галантан, шармантан... Сви ми који смо дошли у Београд покушавали смо да то постанемо“, нагласио је познати глумац.

У пројекту „Вип Кинотека“ до сада је дигитално рестаурирарно седам филмова. У наредна три месеца биће дигитално рестаурирана још три остварења Мирис пољског цвећа и Петријин венац Срђана Карановића и Три карте за Холивуд Божидара Николића.