Коначно знамо тајну зашто мозгови неких људи не старе

„Оно што смо открили у њиховим мозговима заиста је било шокантно за нас“, објашњава клинички неуропсихолог са Универзитета Нортвестерн, Сандра Вајнтрауб.

Вајнтрауб и њене колеге открили су да су мозгови одређених људи необично отпорни на нагомилавање протеинских наслага и заплета типичних за Алцхајмерову болест. Ови појединци такође имају већу концентрацију једног специфичног типа неурона у кључном делу мозга, као и мање знаке упалних процеса у белој маси мозга у поређењу са типичном старијом популацијом.

Иако је потребно потврдити налазе на другим популацијама, идентификовање јединственог неуробиолошког профила „отвара врата новим интервенцијама које би могле очувати здравље мозга дубоко у позне године живота“.

Ови људи у осамдесетим имају памћење упоредиво са људима у педесетим. У студији, објављеној је у часопису Alzheimer’s & Dementia, дефинисани су као особе које могу да запамте најмање девет од 15 речи на тесту, што је резултат типичан за људе две до три деценије млађе. Неке студије показују да мање од пет одсто популације може да се сврста у ту групу.

Једна заједничка особина је изражена екстровертност. Занимљиво је да они не воде нужно здравији начин живота, неки редовно пуше и пију алкохол, што указује да је велики део њихових „моћних“ способности отпора старењу – биолошке природе.

Вајнтрауб и њен тим пратили су 290 особа старих 80 и више година од 2000. године, како би упоредили оне који су се показали као „суперстарци“ са онима који старе типично. Захваљујући и великодушним донацијама 79 мозгова „суперстараца“, истраживачи су идентификовали неке кључне биолошке разлике.

„Схватили смо да постоје два механизма која доводе до тога. Један је отпорност – они не стварају плакове и наслаге (који су типични за Алцхајмерову болест). Други је издржљивост – они их стварају, али ти плакови не утичу на њихов мозак“, наводи Вајнтрауб.

Ћелије које преносе информације ка хипокампусу, познате као енторинални неурони, биле су веће код суперагера, што је, према мишљењу истраживача, можда допринело њиховој отпорности или издржљивости.

Штавише, код типично старећих особа примећено је стање стањивања спољашњег слоја мозга, док се код „суперстараца“ то није дешавало. Овај део мозга контролише свесне мисли, памћење и језик.

„Суперстарци“ су такође имали више фон Економових неурона и дебљи предњи цингулаторни кортекс, где се ти неурони налазе, чак и у поређењу са знатно млађим људима. Тај део мозга учествује у регулисању пажње, емоција и доношења одлука.

Претходне студије већ су показале да овај део мозга код суперагера не смањује запремину као што се очекивало. Вајнтрауб и њен тим сумњају да су „суперстарци“ рођени са већом густином фон Економових неурона.

Заједно, ове разлике изгледа да одржавају њихов мозак стабилним током времена.

„Многи налази из ове студије потичу из анализе можданих узорака великодушних и посвећених суперагера који су праћени деценијама“, каже клинички неуропсихолог са Универзитета Нортвестерн, Тамар Гефен.

Тим је такође навео и листу гена које су ранија истраживања издвојила као вредне даљег проучавања.

Разумевање гена који утичу на когнитивне функције током старења могло би омогућити развој лекова који би подстакли стање мозга „суперстараца“ и отпорност на Алцхајмерову болест, закључују истраживачи у свом раду.