Пред десетогодишњицу смрти ћерке Тијане Игор Јурић отворено о својим грешкама и најтежим тренуцима

У јулу ће бити десет година од Тијаниног убиства. Која је данас његова прва помисао на Тијану?

“То је грижа савести, моја огромна грижа савести, мислим, сада делује себично зато што када ме сада питате да се сетим ње, а ја опет некако идем од себе, али то ми је прва помисао на њу, зато што се много кајем што сам мање времена, него што сам требао, проводио са њом и заправо то је данас моја порука када идем по Србији и говорим и разговарам са родитељима и децом управо на ту тему је заправо вредност и вредновање једног живота.

Ја сам после Тијанине смрти заправо схватио прави смисао живота, све до тада је, чини ми се, било нешто потпуно погрешно, где ја нисам вредновао праве ствари, где сам више ишао за материјалним, мислећи да желим њој да обезбедим, њој и Сашки обезбедим нешто боље, што је било потпуно погрешно. То сам схватио, наравно, оног момента, када сам је изгубио. Тако да, та грижа савести ми је прва помисао на Тијану, зато што се много кајем и то ће остати онако једна огромна рана и рекао сам да то носим до краја живота и нећу се моћи никако ослободити и чини ми се на самрти да ћу исто кајати се што сам од њених петнаест година, неких пет, шест година био у иностранству, желећи да обезбедим као неки живот, бољи живот, а заправо није нам био потребан. Што се тиче саме Тијане, то је та њена добра душа, њена жеља да само пева, да се игра и да воли људе.”, присетио се Игор.

Да ли осећате кривицу због тога што се догодило и како сте се борили са тим осећајем?

“Сваки родитељ који изгуби дете, то је неко моје искуство и моје мишљење носи ту кривицу. Никада се неће растеретити те кривице. Ја данас врло објективно имам и носим ту кривицу са собом и рећи ћу вам зашто. На радионицама када разговарам са родитељима, увек кажем, није та кривица оптерећујућа кривица или да ја себе болесно кажњавам, али сам јако објективан и реалан у смислу да оно што ја данас причам са децом, ја нисам на тај начин разговарао са Тијаном, ја нисам разговарао о могућим опасностима које данас сваки родитељ треба да некако има свест о томе и да се информише и да на крају то пренесе на своје дете. Ја мојој Тијани никад нисам рекао види ако је неко касније доба, останеш сама, ако не мораш по сваку цену, немој да идеш, доћиће неко по тебе, ипак су времена незгодна, без обзира где се налазиш, доћиће или мама или баба, деда, ујак или ја, небитно, ко је ту у близини, он ће бити ту за тебе, нисам сматрао да треба о томе да причам са њом, нисам сматрао да је то нешто што носи данас живот.”, рекао је Игор и додао да је причао са Тијаном о томе, да би она сигурно то послушала и не би тада ишла да врати дукс те вечери када је отета.

Присетио се и да је прва три месеца био у депресији и није могао да схвати који је прави смисао, али се трудио да не буде тужан, већ срећан што је Тијанин отац и што има дивне успомене са њом.

Како сте пронашли сврху живота?

“Једног дана, не знам како да вам кажем, знате оно када у цртаним филмовима гледате када неко упадне у прашину, па отресе прашину са себе и каже добро, ајде да видимо шта можемо да урадимо и то је било то. Добро, изгубио сам, ово је огромна трагедија за све нас, али сам толико срећан, ја сам Тијанин отац, ја вам не могу описати то, ја сам Тијанин отац, па како би мене Тијана данас доживљавала и кренуо сам. Прво сам морао да се вратим због посла, био сам у иностранству, то је била прва ствар, јер морали смо да живимо од нечега и покушао сам да живим у иностранству неко време, мислећи да ћу моћи, али то није било смисла, тада ми је прво, како год, не знам можда неко разуме, неко не, али било ми је много важно да дођеш на гроб, да запалиш свећу, некада се мало исплачеш, некада се и смејеш, ајде да кажем, неке ритуале испоштујеш, то је прва ствар, а друга ствар, тражио сам смисао и смисао сам нашао у томе да неке ствари које су претходиле и узроковале Тијанину смрт, да променим. Нисам се могао помирити са тим да пре свега, Тијана нестане, а да полиција нагађа да ли треба да крене у потрагу или не, нисам се могао помирити са тим да ми као породица нисмо имали стручни разговор са психологом тих дванаест дана док је трајала потрага.”, истакао је Игор Јурић.

Када се вратио у Белгију, позвали су га у полицијску управу, где су га сачекала два инспектора и ту је Игор први пут попричао са психологом и припремили су га за суђење и сусрет са Тијаниним убицом.

Како сте реаговали када сте први пут видели Тијаниног убицу?

“Мени је заправо било много теже, то је заправо од свега, осим те неизвесности коју стално спомињем тих дванаест дана, то је најгори могући осећај, то је нешто неописиво страшно, дванаест дана не знати где вам је дете, то је најгори могући осећај који човек може да доживи. Није осећај сазнања да вам је дете мртво, верујте није толико тежак колико тај осећај да не знате како вам је дете у тим моментима. Оно што ми је додатно било најтеже, гледао сам обдукционе налазе, гледао сам фотографије и гледао сам извештај оно што је човек причао како је убио Тијану, то ми је било јако тешко. Имао сам јаку потребу да то прочитам, желео сам да као отац знам како је моје дете страдало и сматрам да је то била моја обавеза, чисто да бих знао и како да наставим да живим са тим, јер све би било по мени некако скривено и недовољно јасно за мене да бих могао да наставим да живим.”, присетио се Игор најтежих тренутака у свом животу и колико је тада вриштао и плакао док је то све читао.

Каже да је Тијану сањао само једном пре неких седам, осам месеци, али је безброј пута сањао тај извештај и Тијанине последње речи и како је она убијена. Кроз сузе је описао први сусрет са Тијаниним убицом, са једне стране био је бесан, али са друге стране било му је жао Тијаниног убице на неки необјашњив начин, јер није достојан живота једне девојчице. После тога се борио да Тијанин убица добије максималну казну за то што је урадио и добио је 40 година, колико је била максимална казна у том тренутку.

Да ли је Тијанин убица показао кајање?

“Па није, али ја вам морам рећи из неке друге перспективе, ја се сада бавим тиме, знате, тај човек, као и многи други, ето ја сам био на многим суђењима где су страдала деца, не знам, десет, једанаест, дванаест, немам појма то су најокорелије убице, пратио сам, гледао сам обдукционе налазе готово сваког од тих случајева, кроз страшне муке су та деца пролазила, ниједан се није кајао, али рећи ћу вам и зашто, сви ти људи, па и убица мог детета су људи који су били жестоко золстављани у свом детињству, они заправо нису схватали шта су урадили, они нису били, њима је то био модел. Зоран Албић, који је убио малу Луну, увек се на њега некако враћам, он је човек који је убио девојчицу од две и по године, малу Луну, то је један страшан злочин који се десио у Неготину, он је после шест месеци од тог суђења викао човече, пустите ме напоље, доста ме држали, то хоћу да вам кажем, а њега је отац пребијао од његовог детињства, његове ране младости, тако је и Драган Ђурић живео.”, објаснио је Игор Јурић.

Каже да, нажалост, данас има много малишана који трпе насиље у својим породицама, а да сви окрећу главу од тога, нико неће да пријави и они када одрасту науде другој деци.

“Заиста ћу се, и данас када говорим о вршњачком насиљу и уопште насиљу над и међу децом, заиста ћу се свим силама борити да се тај ланац прекине, јер ако тај ланац не прекинем, онда свако дете може постати жртва, зато што ми данас не реагујемо на једно дете, а то дете ће сутра наудити неком нашем или можда вашем детету.”, закључио је за „РТС ординацију“ Игор Јурић.