Усамљеност је опаснија по здравље од гојазности, пушења и некретања, упозорава СЗО

Било ко, било где, може бити усамљен или друштвено изолован. У свим узрастима и регионима, усамљеност и изолованост из заједнице имају озбиљан утицај на наше физичко и ментално здравље, као и на добробит наше заједнице и друштва, упозорава Светска здравствена организација.

Комисија СЗО за друштвену повезаност (2024–2026) има за циљ да се ова проблематика препозна и да се на њу обрати пажња као на глобални приоритет јавног здравља. Комисија ће предложити глобалну агенду о друштвеном повезивању, радећи са комесарима на високом нивоу како би дали аргументе за акцију, пружиће подршку за повећање доказаних решења и мерење напретка, стоји у саопштењу СЗО.

На челу Комисије у којој је 11 адвоката и министара владе, укључујући Ралфа Регенвануа, министра за прилагођавање климатским променама у Вануатуу и Ајко Като, министарка задужена за мере против усамљености и изолације у Јапану, су амерички секретар за здравство, др Вивек Мурти и челница комисије за младе Афричке уније, Чидо Мпемба.

У наредне три године, комисија ће се фокусирати на начине за суочавање са „здравственом претњом“ глобалне епидемије усамљености, користећи последња научна достигнућа и осмишљавајући стратегије које ће помоћи људима да продубе своје друштвене везе.

Вивек Мурти, који је писао и опширно говорио о ризицима друштвене изолације нагласио је да је усмљеност „потцењена" претња здрављу која је сада послтала широко распрострањена.

„Предуго је усамљеност била скривена, невидљива и потцењена, а узроковала је менталне и физичке болести“, нагласио је Мурти. „Сада имамо прилику да то променимо."

Пандемија ковида 19 која је драматично утицала на економску и друштвену активност, утицала је и на повећање усамљености, али истовремено је скренула пажњу на важност овог питања. Комисија ће радити три године.

Чидо Мпеба наглашава да друштвена изолација не познаје године, ни границе, а др Мурти тврди да су здравствени ризици усамљености чак и већи од оних повезаних са гојазношћу и физичком неактивношћу, додајући да је лоша колико и пушње до 15 цигарета дневно.

Такође, често се наводи да су само страрији људи усамљени, али истраживање спроведено у 142 земље објављено прошлог месеца показало је да се скоро једна од четири одрасле особе осећа веома или прилично усамљено. Деца такође нису имуна. Нека истраживања су открила да се више од половине деце и адолесцената бар неко време осећало усамљено.

Код старијих одраслих особа, усамљеност је повезана са 50 одсто повећаним ризиком од развоја деменције и 30 одсто повећаним ризиком од кардиоваскуларних болести или можданог удара.

Али усамљеност такође уништава животе младих људи. Између пет и 15 одсто адолесцената је усамљено. Истраживања показују да је већа вероватноћа да ће усамљени адолесценти напустити студије. Усамљеност утиче и на економски положај јер осећај искључености и одбачености на послу доводи до слабијег учинка.

Мпемба је напоменула да и у Африци, где већину становништва чине млади, изазови везани за сукобе, безбедност и климатска криза, као и висок ниво незапослености, доприносе друштвеној изолацији.

„Верујемо да је важно редефинисати наратив који окружује усамљеност, посебно за рањиву популацију искључену дигиталном поделом“, нагласила је Мпемба.