Мождани удар не бира ни време, ни место, ни године

Домаћи и европски стручњаци посвећени фокусираним темама из области можданог удара, разменили су, на симпозијуму током петка и суботе у Београду, искуства у лечењу пацијената, разматрали новине и делили своје личне дилеме из свакодневног рада с пацијентима.

Мождани удар не бира ни време, ни место, ни године. Лечењу се мора приступити мултидисциплинарно.

Професорка Дејана Јовановић, неуролог Универзитетског клиничког центра Србије, наглашава да је највећи окидач, односно највећи ризик – године живота.

„Што дуже живимо, то је већа вероватноћа да ћемо добити мождани удар, али на то не можемо да утичемо. Зато можемо да утичемо на спектар фактора ризика. На првом месту је хипертензија. Дозволите ми да апострофирам и један поремећај срчаног ритма – атријалну фибрилацију. Нису сви поремећаји срчаног ритма ризични за настанак можданог удара, али овај конкретно јесте и ту окидач може бити то што није уведена одговарајућа превентивна терапија против згрушавања крви или се из неког разлога она привремено обустави, и то као окидач видимо у свакодневној пракси“, објашњава др Јовановић, додајући да постоје и друге могућности, али су наведене најважније.

Мождани удар углавном се бележи код особа средње или старије животне доби, и то најчешће код оних које имају велики број придружених болести.

„Оно што нас узнемирава је да велики број тих пацијената који имају придружене болести има нелечену хипертензију јер она не смета, не боли, па кад нешто не боли, онда нема разлога ни да се лечи. То онда оставља последице на крвним судовима и те последице се онда виде у средњим годинама“, рекла је професорка Јовановић.

Према њеним речима, има и млађих пацијената, али је у тим случајевима у питању скуп специфичних узрока који се само код њих јављају и то, срећом, није тако често као код особа средњих година и старијих.

Лечење можданог удара

Каже се да је код можданог удара сваки минут важан. Професорка Јовановић истиче да су од краја деведесетих година две револуционарне промене настале у лечењу можданог удара – увођење терапије за разбијање угрушка и вађење угрушка из запушеног крвног суда, што може да се уради у ограниченом временском периоду.

„Рок за примену те терапије за разбијање угрушка је негде око четири и по сата, али данас имамо и могућности да, напредним скенерским методама, детектујемо пацијенте којима може и после тог времена да се терапија да и до девет сати, али то није сваки пацијент“, нагласила је др Јовановић.

Никако не смемо да игноришемо, поручује професорка, нагло настао поремећај говора, нагло насталу одузетост половине тела, нагло настале сметње вида у половини видног поља, осећај нестабилност при ходу, веома јаку главобољу.

Србији недостају интервентни неурорадиолози и медицинске сестре

Опреме и лекова за лечење можданог удара имамо, међутим, када су лекари, сестре и особље у питању, ситуација није сјајна.

„Стручњака, када се ради о овим софистицираним методама лечења, мислим ту пре свега на механичку тромбектомију, а она захтева високообученог интервентног неурорадиолога, је нешто што сигурно Србији и те како недостаје. Недостају, мање-више, и неуролози, али њих у последње време имамо, али оно што је заиста горући проблем и што нас погађа можда чак и у свакодневном раду, то је недостатак медицинских сестара и уопште средњег медицинског особља“, истиче професорка Јовановић.

Министарство здравља је формирало радну групу за прављење програма превенције и лечења можданог удара, чији је циљ да се направи план, а потом и стратегија лечења до 2028. године.

„Интензивне припреме тог програма су у току и ми се надамо да можда већ до краја ове године успевамо да завршимо тај део посла за који смо ми лично задужени и преведемо крају“, рекла је професорка Јовановић.