Анксиозност не мора бити лоша – можда носи неслућене предности за здравље

Данас су анксиозни поремећаји најчешћи проблеми менталног здравља у САД, где погађају 30 одсто одраслих. У Великој Британији, рецепти за лекове против анксиозности су се скоро удвостручили у последњих 15 година, са наглим порастом детектовања ансиозности у популацији млађих од 25 година.

Анксиозношћу треба добро управљати 

Др Дениз-Тивари, наводи да су се у САД број таквих рецепата је учетворостручен. Године 2021, истраживање на 8.000 деце навело је Oksford University Press да објави да је анксиозност „реч године".

„То је реч на свачијим уснама. Имамо милион сјајних књига за самопомоћ, научно потврђених третмана, имамо 30 различитих лекова против анксиозности, али ова област није ишла у корак са лечењем и превенцијом физичких болести. Пре отприлике десет година почела сам да размишљам о томе да је идеја о томе да је анксиозност нешто чиме се треба управљати или искоренити, навика коју треба прекинути - погрешна и да нам можда заправо наноси штету. То је буквално рецепт за више анксиозности", прича др Дениз-Тивари.

Она закључује да проблем није сама анксиозност, већ наша уверења о њој и наши покушаји да је избегнемо, и „зачарани круг" у који упадамо.

„Анксиозност је веома различита од страха", каже Денис-Тивари. „Страх је када сте сигурни да вам се нешто лоше дешава. Анксиозност се односи на неизвесност; то је осећај да би се нешто лоше могло догодити. То је разлика. Дакле, анксиозност је дизајнирана да се осећате лоше - ваше срце куца, крвни судови се скупљају... Али за разлику од страха, анксиозност садржи наду. Наши нивои допамина се повећавају - то је хормон доброг расположења који се дешава када смо награђени. Анксиозност може да усредсреди ум, да вас натера да се јаче ревидирате, да посетите доктора, да тражите нове путеве ка каријери коју сте изабрали. То је ужасан осећај, али следи га лепа емоција", каже Денис-Тивари.

Кључна разлика између анксиозности и анксиозног поремећаја је функционално оштећење - када наши начини суочавања ометају нормалан живот. Некада можда престанемо да излазимо из куће. У случајевима опсесивно-компулзивног поремећаја, можемо креирати ритуале да пригушимо осећања. Дениз-Тивари заговара третмане као што су излагање и превенција одговора, когнитивна бихејвиорална терапија, која помаже пацијентима да се суоче са свиме око чега су забринути.

Али њена највећа жеља је да промени наш приступ у много ранијој фази како анксиозност не би прешла у поремећај. „Прво, то је разумевање да анксиозност није штетна, већ је корисна ", каже Дениз-Тивари.

Помоћ у напредовању 

Анксиозност нам помаже да напредујемо у тражењу креативних решења, али постоје тренуци када мало можемо да урадимо да бисмо решили будућу неизвесност.

Дениз-Тивари предлаже неколико начина да се изборите. Повезивање са пријатељима и породицом је умирујући први корак.

„Пажња је једна техника, али и све што ради за вас и иде вам у прилог. Вежбање је невероватан начин да се фокусирате на садашњи тренутак, као и музика, нема везе да ли је само слушате или свирате. Следећа је шетња у природи. Ту је и писање поезије, моће бити и лоша, али помаже, исто као и на пример писање дневног плана активности и постигнућа", објаснила је.

Најгори могући одговор је да се склањамо, тада постајемо крхки а јачамо када смо изазвани. „Наши емоционални системи су попут нашег имунолошког система", каже она и додаје: „Ако наш имуни систем није изложен клицама, он остаје слаб. Ако наши мишићи нису искоришћени, долази до атрофије. Следећи пут ћемо се боље носити само ако осећамо своју анксиозност, слушамо и делујемо у складу са тим".

Из тог разлога, Дениз-Тивари изражава озбиљну забринутост због спорих техника колективног избегавања анксиозности као што су „сигурни простори" и опрезно кретање и живот уз избегавање непријатних препрека, за које сматра да су контрапродуктивни.