Глауком, тихог убицу вида, не можемо победити, али може бити заустављен

Пропадање очног живца доводи до сужавања видног поља, због чега пацијент на крају види као кроз цев, такозвани, тунелском виду. Глауком је болест коју карактерише прогресивно оштећење нервних влакана мрежњаче и очног нерва, задужених за пренос светлосних сигнала до центара у мозгу где се формира слика предмета које посматрамо.

„Глауком је прогресивна оптичка неуропатија, тако се дефинише у медицини. Одговор на питање зашто настаје није једноставан и не може се дати сажето и за кратко време. Али оно што је чињеница је да глауком не можемо излечити. Њега можемо само зауздати, односно, одређеним терапијским процедурама које су нам данас доступне, можемо успорити напредовање, да, како ми волимо да кажемо, за живота човек не ослепи. А он је свакако тихи убица вида“, наглашава др Марјановић.

Пресудна рана дијагноза

Појава глаукома може, али не мора бити праћена повишеним очним притиском, али оно што сви морају да знају је да офталмолошки преглед представља једини начин да се утврди да ли пацијент има проблем са очним живцем.

Код глаукома пацијенти примете да је дошло до оштећења вида тек у одмаклом стадијуму болести, кад већ постоје значајне промене на мрежњачи, односно на самом оптичком нерву.

„Неке дијагностичке методе које су све савременије омогућавају нам да пронађемо проблем пре него што дође до пропадања. Пре свега, глауком је болест старије популације и требало би да све особе преко 45. године живота или 50. године, требало би да оду на офталмолошки преглед, посебно они који имају неку врсту породичног оптерећења, односно да постоји генетска предиспозиција“, додаје офталмолог.

Секундарни глауком

Осим примарног глаукома, постоји и секундарни глауком који се јавља као последица неке друге болести и огроман је спектар узрочника који могу да доведу до његове појаве.

„Ми у офталмологији кажемо да практично све може да се заврши секундарним глаукомом. Свака болест са којом се срећемо може завршити глаукомом. И заиста спектар секундарног глаукома је огроман“, истиче гост Јутарњег програма.

Терапија глаукома

Данас постоји јако моћна медикаментозна терапија, јер је медицина у последњих двадесетак година пуно напредовала на том плану. Постоји и ласерска терапија, која је такође пуно напредовала, а постоји и хируршка терапија, од класичне хирургије глаукома, до разних минијатурних имплантата, валвула, стентова и тако даље, наводи др Марјановић.

„Ми сматрамо за успех ако постигнемо циљни притисак, а то значи да више нема прогресије болести, односно да је заустављена или минималне прогресије“, истиче доктор.

Дешава се да пацијенти имају повишен очни притисак, тј. окуларну хипертензију, али без промена на очном живцу. То је нешто што офталмолози помно прате јер се лако конвертује у глауком.

Зато је јако важно у којој фази се открије глауком, битна је терапија и редовне посете и редовне контроле офталмолога.

Очни притисак није једина претња појави глаукома

Међутим, глауком се јавља и када нема окуларне хипертензије, већ због компромитоване циркулације. До пре тридесетак година се за ову врсту глаукома скоро да није знало, нити је на то обраћана пажња, док се данас зна да се он јавља у склопу неких других васкуларних проблема.

Преглед код офталмолога не може и не сме бити само преглед за одређивање диоптрије, наглашава др Иван Марјановић. У свету су чак оптометристи одвојени од офталмолога који се баве лечењем очију.

Зато сваки преглед код очног лекара мора подразумевати преглед очног дна и мерење притиска. Одлазак на преглед би требало да буде уобичајена пракса, као посета стоматологу, по правилу на шест месеци или једном годишње, наглашава на крају гостовања доц. др Иван Марјановић.