Да ли ће антибеби пилула заувек остати намењена само женама

Тренутне могућности контрацептивних средстава које користе мушкарци су веома ограничене и прилично неефикасне – тако да не чуди што се у тој области није одмакло даље од истраживања. Иако је напредак важан, ипак је важно и да то не иде на штету побољшања контрацептивних средстава која су тренутно доступна женама.

Откад су се пилуле за контролу рађања појавиле шездесетих година, омогућиле су женама не само да контролишу зачеће, већ су им помогле и у регулисању болних менструалних циклуса (дисменореје), неменструалних болова у карлици и обилних менструалних крварења.

Али и поред ових погодности, овај вид контроле рађања не прија свим женама. Антибеби пилуле често изазивају нежељене ефекте који у појединим случајевима веома драматично утичу на квалитет живота.

Многе жене због контрацептивних пилула имају нередовне циклусе, надимање, главобоље. У неким случајевима ови нежељени ефекти могу бити и много озбиљнији: висок притисак, стварање крвних угрушака, чак могу узроковати и мождани удар. Истраживања су такође потврдила везу између узимања антибеби пилула и повећаног ризика од депресије, као и смањења сексуалне жеље и либида.

Ови нежељени ефекти су често разлог што око једне трећине жена одустане од коришћења контрацептивних пилула већ после годину дана.

Проблем не ствара само пилула. Реверзибилна контрацептивна средства попут спирале, коју у Великој Британији користи око 12 одсто жена, такође изазивају нежељене ефекте и имају бројне недостатке.

Попут пилуле, и хормоналне спирале (мали уређај који се поставља у грлић материце, где ослобађа хормоне) могу да изазову нежељене ефекте као што су нередовни циклуси или изостанак циклуса, главобоље, мучнину, губитак косе, депресију и смањени либидо. Чак и нехормонске спирале (попут бакарне спирале) могу проузроковати обилније менструације, дужи менструални циклус и бол – што доводи до тога да жене убрзо одустају од њиховог коришћења.

Проналажење правог контрацептивног средства често захтева много покушаја и погрешака. Један од узрока ових проблема је и то што клиничари немају приступа опсежнијим и детаљнијим подацима који би им помогли да предвиде који метод ће најбоље одговарати појединачној жени.

Нежељени ефекти и њихова тежина се веома разликују од жене до жене, у зависности од њихове осетљивости на хормоналне промене, а велики утицај има и генетика.

Потреба за побољшањем

Јасна је потреба за великим клиничким испитивањима нових и постојећих облика контроле рађања. Ипак, упркос томе, мало се улаже у то да се ово догоди, а приоритет се даје другим областима истраживања.

На пример, између 2017. и 2020. године, спроведене су само 23 клиничке студије контрацептивних средстава која је финансирала фармацеутска индустрија, у поређењу са 600 за лекове намењене кардиоваскуларним болестима и 140 препарата намењених за офталмологију.

Најшокантнији је податак да се само два одсто прихода фармацеутских компанија које продају контрацептивна средства враћа у истраживање и развој. Чак и када се методе побољшају или усаврше, често нису доступне широм света због локалних прописа и здравствених система.

Приступ жељеној контрацепцији у Великој Британији у великој мери зависи и од система набавке (начина на који се процењују потребе и планира куповина и надгледа ниво здравствених услуга за јавни здравствени систем) и буџета који је одвојен за ову намену – а који су смањени за 13 процената између 2015. и 2018. године.

Таква смањења буџета могу значити да жена мора да пређе са бренда којим је задовољна на бренд који јој не прија. И премда је Велика Британија сада дозволила да се таблете са прогестероном купују без рецепта, жене и даље имају ограничен приступа средствима за контролу рађања – а трошкови повезани с тим за неке су често недостижни.

Као да нико нема интерес да се ситуација поправи

Поред проблема доступности, приметан је и недостатак даљих истраживања на унапређењу контрацептивних средстава за жене из више разлога. Пре свега, компаније нису мотивисане да их усавршавају јер је већ доказано да су успешне у спречавању трудноће.

Поред тога, тела која обезбеђују финансијска средства више су заинтересована за области истраживања медикамената који су намењени за оба пола, а не само за жене – тако да им ово није приоритет.

Многе жене настављају са коришћењем средства за контролу рађања упркос нежељеним ефектима које изазивају, јер не желе да затрудне – тако да се не региструје пад потражње.

Иако постоји јасна потреба за развој бољих контрацептивних средстава намењених мушкарцима, још много тога треба предузети како би се искоренила неједнакост коју жене подносе када је реч о сексуалном и репродуктивном здрављу.

Међутим, нису само фармацеутске компаније одговорне за ове недостатке – већ би и регулаторна државна тела морала да имају више разумевања за овај проблем, а клиничари би морали мало више пажње да обрате на проблеме својих пацијената.