У драгачевском селу кенгури и емуји живе уз домаће животиње

Приче о томе како су живели преци у породици Марковић и данас се не заборављају. У њиховом домаћинству као да је време стало.

Очувана качара, млекар и други дрвени објекти сведоче о животу генерација, док пинторски алат, који је некада био у свакодневној употреби и бројне друге старине чувају драгоцене везе са прошлошћу.

„Жеља ми је била да сачувам домаћинство и да не дозволим да се оно угаси да буде руинирано то је разлог што сам много волео своје село и своје место“, каже Јован Марковић.

Љубав према селу, коренима и прошлости Јован је пренео и унуцима. Да им боравак на имању у Горачићима буде несвакидашњи, уз уобичајене домаће животиње гаје и минијатурне, поније, вијетнамске свиње и мини овце. Млађима су посебно интересантни кенгури и емуји.

„Кенгури зато што су некако и најзанимљивији ионако нема их пуно овде у Србији. И какав је твој задатак у вези животиња? Па ништа углавном да будемо код њих и ништа да их чувам, да их храним ето. И није ти тешко? Па није“, наводи Јованог унук и имењак.

„Долазимо често овде у селу поготово волим са другарима да дођем баш некако због тих животиња. За 1. мај смо стално, већином овде и помажемо колико можемо. Мени се поготово свиђају кенгури, њих баш волим да видим и коње“, истиче Урош Марковић, Јованов унук.

Торбари из далеке Аустралије, и птице високе скоро два метра, одомаћили су се у драгачевском селу. У мини зоо-врту простор деле са ћураном, гускама и другим животињама. Занимљиво имање Марковића, са ког се пружа прелеп поглед, могло би ускоро да буде отворено и за туристе.

„Многи људи се интересују за овај део овде да дођу да проведу годишњи одмор ми нисмо то почели још да радимо, ја надам се да ће почети неко од мојих наследника да ради то“, каже Јован Марковић.

Домаћинство Марковића у Горачићима спаја традицију и необичан животињски свет у јединствену причу. Управо ту посебност радо деле са посетиоцима.