У драгачевском селу кенгури и емуи живе уз домаће животиње

Приче о томе како су живели преци у породици Марковић и данас се не заборављају. У њиховом домаћинству као да је време стало.

Очувана качара, млекар и други дрвени објекти сведоче о животу генерација, док пинтерски алат, који је некада био у свакодневној употреби и бројне друге старине чувају драгоцене везе са прошлошћу.

„Жеља ми је била да сачувам домаћинство и да не дозволим да се оно угаси, да буде руинирано, то је разлог што сам много волео своје село и своје место“, каже Јован Марковић.

Љубав према селу, коренима и прошлости Јован је пренео и унуцима. Да им боравак на имању у Горачићима буде несвакидашњи, уз уобичајене домаће животиње гаје и минијатурне, поније, вијетнамске свиње и мини-овце. Млађима су посебно интересантни кенгури и емуи.

„Кенгури су најзанимљивији јер их нема много у Србији. И какав је твој задатак у вези са животињама? Углавном да будемо код њих, да их чувам и храним. И није ти тешко? Па није“, наводи Јованов унук и имењак.

„Долазимо често овамо у село, поготово волим са другарима да дођем баш некако због тих животиња. За Први мај смо стално углавном овде и помажемо колико можемо. Мени се поготово свиђају кенгури, њих баш волим да видим, као и коње“, истиче Урош Марковић, Јованов унук.

Торбари из далеке Аустралије, и птице високе скоро два метра, одомаћили су се у драгачевском селу. У мини зоо-врту простор деле са ћураном, гускама и другим животињама. Занимљиво имање Марковића, са ког се пружа прелеп поглед, могло би ускоро да буде отворено и за туристе.

„Многи људи се интересују за овај део и желе да овде проведу годишњи одмор. Ми још нисмо почели да се бавимо тиме, али се надам да ће неко од мојих наследника започети тај посао“, каже Јован Марковић.

Домаћинство Марковића у Горачићима спаја традицију и необичан животињски свет у јединствену причу. Управо ту посебност радо деле са посетиоцима.