Милано, светска престоница милионера – један на сваких 12 становника, више него у Њујорку и Лондону

Један податак о Милану изненађује чак и оне који овај град већ сматрају економским средиштем Италије, а јасно проистиче из најновије анализе компаније "Henley&Partners", специјализоване за саветовање богаташа и влада које нуде програме боравка и држављанства у замену за инвестиције. Према закључцима студије, Милано је данас град са највећим односом између броја становника и особа које располажу ликвидном имовином већом од милион евра, не рачунајући некретнине.

Поређење са другим глобалним метрополама је упечатљиво. У Њујорку на једног милионера долазе 22 становника, у Лондону 41. У Паризу однос износи један према 14, док је у Риму један милионер на свака 54 становника.

Милано се, међутим, налази на самом врху светске листе. Посматрано у апсолутним бројкама, како преноси Il Sole 24 Ore, у граду живи око 115.000 милионера.

Још израженија је концентрација највећих богатстава. Особа са имовином већом од 100 милиона евра има 182, односно један на сваких 7.962 становника. То је однос упоредив са Лос Анђелесом и Паризом, а знатно повољнији него у Њујорку и Лондону.

Када је реч о милијардерима, у Милану их живи 17, од укупно 79 колико их има у Италији.

Према наводима компаније "Henley&Partners", кључни разлози за ову концентрацију су централна улога Милана у финансијама, моди и дизајну, као и квалитет живота и развијена инфраструктура.

Ипак, пресудан фактор је порески оквир. Посебан порески режим за имућне појединце, уведен 2017. године, омогућава онима који пребаце пребивалиште у Италију да плаћају паушални порез на приходе остварене у иностранству, који данас износи 300.000 евра годишње, без обзира на стварни износ прихода.

Према подацима Државне ревизорске институције, од 2018. до 2023. године овом режиму је приступило 3.983 страних пореских обвезника, иако статистика не прави разлику по појединачним годинама. У пракси то значи да дивиденде, капитални добици и приходи од финансијских улагања остварени ван Италије не подлежу редовном опорезивању, без обавезе да се део средстава инвестира у локалну привреду, наводи Il Sole 24 Ore.

Рај за пренос богатства

Додатни елемент који Италију чини посебно привлачном за велике имовине јесте опорезивање наследства.

Пореска стопа износи свега четири одсто за преносе имовине на супружнике, децу и унуке, док је просечна стопа у земљама чланицама Организације за економску сарадњу и развој (OECD) око 15 одсто. Због тога се Италија, а нарочито Милано, све чешће описује као својеврсни рај за пренос богатства између генерација.

Међутим, друга страна овог развоја огледа се у социјалној структури града. Милано данас бележи највеће разлике у приходима између централних и периферних зона у Италији.

Сваки трећи запослени остварује примања која нису довољна за покривање трошкова живота, пре свега становања.

Концентрација супербогатих снажно је утицала на тржиште некретнина, повећавши потражњу за луксузним и екстремно луксузним становима.

Ефекти се не задржавају само у најелитнијим четвртима. Атрактивност града, како стварна тако и перцепирана, заједно са сталним приливом инвестиција, довела је до раста цена и у полупериферним и периферним зонама.

Према проценама водећих агенција за некретнине, просечне цене порасле су за више од 40 одсто у односу на период пре пандемије. Данас просечна цена прелази 6.000 евра по квадратном метру, док у историјском језгру града достиже и више од 11.000 евра. У случају некретнина високог стандарда, у четвртима попут Quadrilatero della moda и Брере, цене достижу и 27.000 евра по квадрату.

Истовремено, око 60.000 људи у граду и околини налази се на листама чекања за социјалне станове. То је парадокс савременог Милана, града који успешно привлачи капитал и најбогатије појединце из целог света, али који се истовремено суочава са растућим изазовима приступачности и социјалне помоћи за све већи део свог становништва.