Лондонски музеј одабрао голуба који каки за свој лого – симбол дуалности, пркоса и имиграције

Нови дизајн карактерише бели порцелански голуб, а иза њега златни измет. То је избор који директорка музеја Шерон Амент тумачи као метафору за Лондон: „Голуб и измет говоре о историјском месту пуном дуалитета, месту где су беда и сјај постојали једно поред другог миленијумима.“

У објави на блогу, Музеј објашњава да је голуб изабран зато што је хиљаду година остао „непристрасан и скроман посматрач живота у Лондону“, посматрајући град који се мења и на крају сам постао обележје Лондона.

Нема сумње да је ово био храбар избор који је изазвеао извесну недоумицу: неколицина је избор назвала грубим, срамотним и бацањем новца. Неке од ових реакција јасно сматрају голуба не само небитним и безначајним, већ и одбојним, што је донекле разумљиво, с обзиром на то да је постао један од најмање омиљених пернатих пријатеља. Градски голубови су одавно добили етикету нејвећих штеточина.

Измет голубова је очигледан проблем, с обзиром на то да један голуб испусти око 11 килограма измета годишње. Јато од 80 голубова (а голубови воле да се окупљају) створиће скоро тону измета у истом периоду. Зграде и јавне скулптуре губе достојанство када су потопљене голубљим изметом. Али што је још важније, болести повезане са изметом голубова укључују гљивичне инфекције плућа криптококозу и хистоплазмозу, и заразну болест пситакозу, познато као орнитоза.

Стога не чуди што се голубови широм света сматрају потпуно непожељним штеточинама – „пацовима са крилима“ како је шездесетих година, сковао израз управник паркова у Њујорку,Томас Ховинг.

У градовима широм света, голубове на све стране нападају гвоздени шиљци, мреже и друга јефтина средства одвраћања која делују као „одбрамбена” или (можда тачније речено) „непријатељска” архитектура. Порука је јасна: голубови овде нису добродошли.

Правда за голубове!

Међутим, рат против голубова делује као права људска охолост. Голубови настављају да проналазе места за одмор, чак и на блиставим новим грађевинама. Њихови ривали галебови долећу да грицкају њихове лешеве заробљене у мрежи против птица. Вране и свраке су научиле да праве гнезда од жица против птица. Природа проналази начин, чак и у градовима који су дизајнирани тако да је одврате.

Постоји разлог да се цени домишљатост не само паметних врана и лукавих галебова, већ и отпорност и опортунизам урбаног голуба. Како истичу из Лондонског музеја, голуб је потомак припитомљених голубова увезених после норманског освајања. Бежећи из голубарника, ове птице су следиле своје инстинкте, али су замениле морске литице за градске надстрешнице, надвратнике и архитраве.

Они су заиста пример „урбане дивљине“ који су љубитељи природе и урбани еколози почели да славе. Као што директорка Амент истиче: „Ми делимо наш град са другима, укључујући милионе животиња. Голубови су свуда по Лондону, као и ми."

Имплицитна у борби против голубова је и чињеница да се голуб, као и многи људи, сувише лако означавају као неприкладни. Урбани голубови су, за социолога Колина Џеролмака: „експлицитни упадачи у просторе за које смо одлучили да би требало да буду само за људе“. То их чини рањивим, али на исти начин на који неке категорије људи постају рањиве.

Препознато је да се антипатија према урбаним животињама алармантно брзо претвара у малтретирање људских бића. Голубови су „још једна група имиграната коју не волимо“, сматра блогер Тим Хамлет. 

Колумбијски уметник Иван Арготе добио је задатак да постави хиперреалистичну скулптуру голуба високу око пет метара у јавном парку Хај лајн на Менхетну у Њујорку. Арготе је желео да нас подсети да смо сви ми на неки начин имигранти, и не би требало да пребрзо кажемо ко ће остати, а ко бити депортован (или нешто још горе).

Како је рекла уметничка директорка и главни кустос парка Хај лајн, Сесилија Алемани: „То је скулптура која говори о многим другим прилично дубоким питањима као што су однос између људског и животињског света, идеје имиграције и ко има право да буде гост у Њујорку.”

Дакле, може се рећи да је контроверзни ребренд Лондонског музеја скренуо пажњу на дугу историју Лондона, приче о многим различитим заједницама и њиховим путевима до престонице, али и на допринос његових мање вољених становника, чак и оних са крилима.