Баланс беле боје – људском оку не треба, али камери треба

Наше чуло вида реагује на грешке у слици коју прима, било да је реч о дисбалансу композиције или боје. Замислите да гледате филм у којем је небо зелено, а трава плава.

Баланс беле боје је метод корекције боја на камери тако да оне буду што верније приказане. Ова техника је посебно битна у ситуацијама где различити извори светлости – попут сунчеве, флуоресцентних сијалица или лед лампи – могу да измене стварне боје.

Баланс белог је неопходан, јер људско око и камера не перципирају боје на исти начин. Свака новинарска каријера почиње на исти начин, када колега сниматељ каже: „Придржи овај бели папир...”

„Ако се не уради бели баланс, онда се изгуби баланс. Немамо правилан распоред боја. У суштини ми се бавимо упадним светлом, не бавимо се самим предметом који снимамо. То је јако битно. Ако бисмо урадили баланс на плавом или баланс на жутом, ја бих онда испао као штрунф. Био бих плав, а цео амбијент би добио ту плаву ноту. Ако би радили на плавом онда би отишло у контра смеру, радило би се у жутом“, објашњава Милан Љубинковић, сниматељ у РТС-у.

Занимљиво је да наш мозак аутоматски уради „вајт баланс”. Без обзира на то да ли смо под жутим светлом сијалице или на дневном светлу, бела боја нам увек изгледа бело. Камере, међутим, немају ту способност.

„Обичан гледалац једино на основу лица које је неки референт може да примети баланс. А свако од нас, ја сам мало руменији, ви сте мало блеђи, има другачији тип коже. Једино је то по мени нека реална ситуација и неке ствари које су опште препознатљиве. Трава је зелена, она треба да има ту зелену“, додаје Љубинковић.

Баланс беле боје је само један део слагалице. Да би слика била правилно уравнотежена, потребно је обратити пажњу и на друге елементе, попут простора, композиције слике, светло-тамног односа, то јест контраста. Сви ови елементи морају бити у међусобном складу и равнотежи како би слика била пријатна за око.