Древна римска алтернатива летњем рачунању времена

Двапут годишње, око трећине земаља света изводи ритуал о коме се жестоко расправља: мешају се у рачунање времена како бисмо имали дуже летње вечери и светлија зимска јутра. Сједињене Државе, Велика Британија и већи део Европе примењују летње рачунање времена, што подразумева померање сатова за један сат унапред у пролеће, а затим њихово повлачење за сат уназад на редовно стандардно време у јесен.

Али стари Римљани нису имали такав систем – уместо тога, практиковали су давно заборављену уметност сезонског „истезања“ сати.
Баш као и ми данас, стари Римљани су делили сваки дан на 24 јединице – али оне током велике већине године нису биле једнаке дужине.

Сви дневни сати били су подељени на 12, током целе године. То је значило да је на врхунцу лета, када је Сунце сија најдуже, сат времена трајао 75 минута дању, а само 45 минута ноћу. У међувремену, усред зиме, када је дневног светла било најкраће, образац је био обрнут – и током дана је сат трајао само 45 минута.

„А затим постепено између летњег солстиција и зимског солстиција, дужина тих сати би се мењала из дана у дан, само по мало сваког дана“, каже Џејмс Кер, професор класичних студија на Универзитету у Пенсилванији. До равнодневице – тренутка који се дешава два пута годишње, када је Сунце директно изнад екватора, а дани и ноћи су отприлике исте дужине – сат је трајао стандардних 60 минута.

Са овим смелим системом који прилагођава време, стари Римљани никада нису губили ни један тренутак дневне светлости – ако је Сунце горе, званично је био дан, и они би били на послу. Ако је Сунце зашло, проглашено је да је вече – и време за одмор или спавање.

Читање времена, староримски начин

Сунчани сат који је открио Алесандро Лаунаро, професор класичне историје на Универзитету Кембриџ, на месту древног римског града Интерамна Лиренас 2017. године, није баш као модерни сунчани сатови. Уместо да буде раван и полукружан, обликован је као пола чиније која је подељена по средини, са линијама које зраче од центра до ивице које га деле на 12 делова за сате.

Лице сунчаног сата је даље подељено линијама које се секу на врху, дну и средини посуде, које означавају годишње доба – зимски солстициј, равнодневицу и летњи солстициј.

Некада би оловна игла – позната као гномон – бацила сенку различитих дужина у зависности од висине Сунца, иако је овај детаљ одавно откинут. Да бисте прочитали сунчани сат, једноставно бисте проверили у који сегмент је пала сенка гномона, као и са било којом модерном верзијом часовника.

Поподне 24. августа 79. године, када је Везув почео да еруптира у граду Помпеји, 36 сунчаних сатова који су на крају откривени у рушевинама би били очитавани помоћу спољашњег прстена линија. А са дужим размацима између разграничења по сату даље од центра сунчаног сата, сваки сат је требало да превали већи размак. У ово доба године, сат би трајао око 70 минута.

„Дакле, овај концепт сата за Римљане варира у зависности од доба године“, наводи проф. Лаунаро. „Чак и нешто тако фундаментално као што је мерење времена за њих је било сасвим другачије од начина на који то сада концептуализујемо.”

Иако је модерним ушима, склоност старих Римљана за истежу и скупљају дужине од сат времена могла звучати незгодно или чак збуњујуће, у пракси је то функционисало лакше него што звучи. То је зато што већину времена људи нису покушавали да прате сат у својим главама – сунчани сатови су били ту да мере.

Ови импресивни предмети су обично били направљени од огромних комада камена који су стајали на једном месту за цео живот. Могли су да буду израђени у необичним облицима, као што је чувени „свињски сат", сунчани сат у облику сушене шунке, са коврџавим свињским репом уместо игле за праћење сунчевих сенки и означавање времена.

Данас постоји до 600 преживелих древних грчких и римских сунчаних сатова, од којих се 99 одсто придржавало овог сезонског система мерења времена – који су измислили стари Египћани, а касније су га усвојиле друге ране цивилизације.

„Били су свуда, у приватним баштама и на јавним местима. Где год да сте се затекли у време Римског царства, наишли бисте на њих", каже Александар Џонс, професор историје егзактних наука у антици на Универзитету Њујорк.

Као и многи древни сунчани сатови, сматра се да је онај у Интерамна Лиренасу првобитно био на високом стубу или стубу на Форуму – својеврсном тргу који је чинио срце јавног живота у било ком римском граду. Високо постављање инструмената омогућило им је да ухвате светлост чак и поред високих зграда, тако да су посматрачи увек имали јасан поглед на време – у зависности од квалитета њиховог вида.

„Морате да покушате да очитате време са сунчаног сата са нивоа земље, гледајући према нечему што је можда шест метара изнад“, каже Џонс. Ово такође може објаснити зашто је толико преживелих сунчаних сатова одавно лишено својих ознака, након што су годинама провели на отвореном.

Док су рани сунчани сатови обично имали натписе са упутствима како да их читају, Џонс објашњава да су на крају – на врхунцу Римског царства – сви знали како то да ураде.

„Каснији сатови само имају редове и обично неће имати ни бројеве исписане на њима. Дакле, људи су сигурно научили како да их читају", каже професор. Домаћинства која нису имала сопствени сунчани сат редовно су слала робове да пронађу најближи јавни и да извештавају колико је сати.

Професор Кер наводи пример римског песника који се хвалио да се његова књига може прочитати за само сат времена – затим је прецизирао да није мислио на било којих сат времена, већ на зимски сат. Ово је било још импресивније, јер је ова јединица времена трајала само 45 минута.

„Постојао је начин на који се говорило о сатима како би се обухватила њихову еластичност“, напомиње професор.

Преживети кратке ноћи и дуге дане

Наравно, супротна страна дугих летњих дана и кратких зимских биле су ноћи. Још увек је било само 1.440 минута у свакој ротацији Земље око њене осе у односу на Сунце – тако да је сваки минут додељен дану у суштини украден од ноћи. То је значило да је на врхунцу лета, док је дан био дуг 900 минута, ноћ заузимала само 540 – што је еквивалент од само девет сати у модерном времену за вечеру, дружење и спавање.

Ове скраћене летње ноћи могле би представљати проблем, јер су, као и људи данас, стари Римљани били опседнути са довољно сати сна. Цара Марко Аурелије је омогућио његовом двору да се дуже одмара – и тај његов гест представља редак пример побуне против сезонских флуктуација у количини дневне светлости.

„Током лета, уместо да чека залазак Сунца да пусти своје дворане (као што је било уобичајено), он је кретао око десетог сата у дану. То је значило да послуга има довољно времена да оде кући, можда да се забавља, вечера, а онда још и одспава осам сати“, наводи професор Кер.

Праћење проласка ових ноћних сати које се стално мењају могло би бити тешко. То је зато што природно, сунчани сатови нису радили након заласка сунца. Уместо тога, једина опција је био водени сат, који је функционисао помало као пешчани сат - количина воде која је прошла означавала је колико је времена протекло.

Међутим, веома мало водених сатова је преживело из римског доба, каже проф. Џонс. Један од разлога може бити тај што су имали много покретних делова, за разлику од сунчаних сатова који су обично били направљени од једног великог каменог блока. Али он такође верује да никада нису били тако уобичајени као сунчани сатови – били су скупи предмети које је поседовао само виши сталеж.

Било би савршено могуће да они који поседују водени сат направе да ноћни сат траје 60 минута. Међутим, Римљани су били толико посвећени систему истезања и скупљања трајања сата, да су чак и ноћу користили другачији уређај који би одговарао ономе што прати сунчани сат.

У ствари, једини људи који су поштовали савремену дужину сата у старом Риму били су лекари и астрономи, којима је била потребна већа прецизност за своје пацијенте и прорачуне. Уместо тога, користили су такозвани еквиноктални сат, назван по два тренутка у години у којима је количина дневног светла и таме потпуно једнака, а сат би трајао 60 минута.

Али без обзира да ли нека цивилизација користи старинску методу развлачења по сатима или модерну технику летњег рачунања времена, наравно, ми не можемо заправо повећати количину дневне светлости.

„Не можете да манипулишете природом, не можете да промените време које вам је на располагању за продуктиван рад (напољу)“, каже професор Џонс. „То је нешто са чиме људи морају да се помире."