Прича о једином посластичару који у Јапану нуди српске колаче

С господином Сугахаром разговарамо у његовој свежој, сеновитој посластичарници „Фигје" (француски „смоква"), коју од јаког сунца брани широки наранџасти застор разапнут споља, и у којој је, у складу с именом, ентеријер од природних материјала, готово у целости израђен од дрвета. 

Колачи и торте у фриждеру изложени су погледу муштерија, а у понуди су и чоколада, пецива, џемови и сокови. Посебно место имају српске кифлице, које краси атрактивно паковање с националном заставом.

Традиционални јапански колачи заснивају се на употреби желатинасте смесе од азуки пасуља, а тзв. „западњачки колачи“, посластице прављене од јаја и брашна, у тој острвској царевини углавном су инспирисани француским и немачким узорима. Балкански слаткиши су потпуно непознати, а и ораси се генерално врло ретко користе за десерте, па господина Сугахару забринуто питамо о утисцима јапанских муштерија.

„Они који су пробали кифлице кажу да када почну да их једу не могу да стану", и додаје да су толико популарне да постоји листа чекања на којој је тренутно пет особа. 

Он купцима сугерише да их конзумирају полако са црвеним чајем, односно џемом током разговора или дружења. Кифлице нуди упаковане у луксузну кутију са српском тробојком, тако да ти колачићи који у нашој земљи важе за саставни део домаће кухиње, бакиног или мајчиног репертоара, те се доживљавају као нешто лако приступачно и присно, у његовој посластичарници делују елегантно и префињено, готово егзотично.

Посластичар поштовалац Николе Тесле

Радознали смо како је дошло до тога да се опроба у справљању колача по српском рецепту и зашто баш кифлице.

Господин Сугахара открива да је иницијатива потекла од домаћег произвођача хране који у развоју прехрамбених производа сарађује с госпођом Тијаном Здравковић Нагато, дугогодишњом становницом Јапана која у слободно време заинтересованима држи часове српске кухиње и која је имала више пута прилику и да своје кулинарско умеће демонстрира у телевизијским програмима у тој острвској земљи.

Млади посластичар из града Абика, насеља са око 130.000 становника у предграђу престонице Токија, објашњава да се након дегустације понуђених српских посластица одлучио за кифлице са орасима јер су једноставне и нису јако слатке, због чега му се чинило да ће их Јапанци прихватити. Направио их је по рецепту госпође Здравковић Нагато и њихову слику поставио на своју Инстаграм страницу, након чега су га пријатељи и муштерији питали да ли се те посластице могу купити.

„Тада сам почео да преко Јутјуба и интернета истражујем о српској кухињи, култури и историји. Схватио сам да потковичасти облик кифлица има одређено значење, односно да служи да призове срећу. То ми је било тим више интересантно што сам рођен у години коња по старом кинеском календару". 

Каже да је, сакупљајући информације о Србији, сазнао да је она била прва европска земља која је преко Црвеног крста упутила помоћ пострадалима од великог земљотреса и цунамија у Јапану 2011. године.

„Штавише, ја сам по професији, заправо, електричар. Са 18 година сам се запослио у фирми која се бави одржавањем електричне мреже, али сам је напустио у 25. години како бих отворио своју посластичарску радњу. Када сам схватио да је Никола Тесла, један од мојих узора, Србин, осетио сам, може се рећи, судбинску везу са вашом земљом."

Радост муштерија као инспирација за рад

Господин Сугахара састојке потребне за кифлице, попут брашна и маслаца, добавља са северног острва Хокаидо, које се од остатка земље разликује својим пространим, питомим пашњацима и великим фармама, те има климу која је релативно слична европској континенталној. Инсистира да сви састојци буду природни, органског порекла. 

Јапанци су посвећени детаљима и страховито држе до квалитета што се може видети и у приступу господина Сугахаре, који каже да води рачуна о свему: од правилности облика и густине текстуре, односно осећаја у устима приликом жвакања, преко укуса, до мириса који остаје након што се кифлица прогута.

Отац шестогодишњег дечака, који гостима који посете његову радњу прича о Србији показујући им мапу која означава њен положај у Европи, открива да жели да се ускоро окуша и у справљању лење пите.

Упитан о својим плановима за будућност истиче да су фирме и појединци у Јапану у деценијама високог економског раста градили куле и градове и превише производили, стварајући огромне вишкове робе која је бацана, те да је то наук како не треба радити. 

„Смисао рада", додаје Сугахара, „за мене није у ширењу пословања и повећању зараде већ у задовољству и срећи. Зато ми је циљ да својим колачима обрадујем грађане Абика, а кифлице желим да користим као повод за дружење и разговор у којем ћу муштеријама преносити информације о Николи Тесли и Србији. Односно, желим да уживам у свакодневици, а не да градим ланац посластичарница ради богаћења“.

У тој филозофији скромног рада и живљења, са смислом и срећом у малим радостима у свакодневном животу, породично путовање у Србију и посета Музеју Николе Тесле би сигурно били незаборавни доживљај за господина Сугахару, који никада није био у нашој земљи.