За проклетство фараона Тутанкамонове гробнице осумњичене гљивице

Давне 1922. године, британски археолог Хауард Картер пронашао је оно што је тражио пуних шест година – гробницу краља Тутанкамона.

Пронађена је у Долини краљева у близини Луксора, у Египту, а благо у њој и данас, после више од века, важи за једно од најфасцинантнијих археолошких налаза.

Међутим, Картерова слава ишла је уз високу цену – на дан када је археолог отворио гробницу, змија је убила његовог канаринца. Поједини чланови тима, Египћани, сматрали су то „упозорењем духа преминулог краља против даљег задирања у приватност његове гробнице“, објавио је Њујорк тајмс.

Гласине о проклетству мумије наставиле су да се шире, што се додатно интензивирало када су људи који су имали везе са ископавањем почели да умиру.

Међутим, како су деценије пролазиле и све више чланова Картеровог тима је умирало, научници су почели да се питају да ли постоји рационално објашњење за то.

Тутанкамонова гробница и прва смрт приписана проклетству

У априлу 1923, Џорџ Херберт, 5. гроф од Карнарвона, лежао је у болници у Каиру због јаког кашља и грознице. Када је преминуо, 5. априла, светла у граду су се угасила, известио је специјализовани научни сајт Live Science.

У дому грофа од Карнарвона, у Хемпширу у Енглеској, пас Сузи, угинуо је неколико сати након што је његов газда преминуо на другом континенту.

Као узрок грофове смрти, Њујорк тајмс навео је упалу плућа, изазвану инфекцијом која се јавила након што се гроф током бријања посекао преко места где га је ујео инсект.

Будући да је неколико месеци раније, гроф присутвовао отварању Тутанкамонове гробнице, почеле су да се испредају приче о његовој смрти као делу великог проклетства.

У читуљи грофа од Карнарвона, објављеној у Њујорк тајмсу, наведено је да се чак и пре него што је био болестан, „причало о клетвама које су древни Египћани мистичним враџбинама бацали на свакога ко би се усудио да поремети сан фараона“.

Дан након Карнарвонове смрти, лист је цитирао чувеног спиритулисту и идејног творца детектива Шерлока Холмса, сер Артура Конана Дојла који је рекао да је „злонамерни дух можда изазвао смртоносну болест грофа од Карнарвона“.

Међутим, отприлике у исто време, сер Ернест А. Волис Баџ из Британског музеја, у изјави за Њујорк тајмс, описао је теорију проклетства као „будалаштине“.

Тутанкамоново проклетство и серија смртних случајева

Шушкања о проклетству наставила су се када је амерички финансијер Џорџ Џеј Гулд умро у мају 1923. године, такође од упале плућа, а свега неколико месеци након посете гробници.

Исте године, Филип Ливингстон По, рођак Едгара Алана Поа, такође је добио упалу плућа неколико месеци након посете гробници. Његова болест је доспела у новине и доведена је у везу са „проклетством мумија“, иако је живео 47 година након тога.

Када је Ричард Бетел, секретар Хауарда Картера, умро 1929. године, у различитим извештајима писало је да је то девета, десета или тринаеста смрт која има неке везе са ископавањем гробнице.

Укупно, број смртних случајева које су медији приписали проклетству кретао се од девет до преко 20, у зависности од тога да ли су убрајани они који су посећивали гробницу и сродници чланова тима који је радио на њеном ископавању.

Широк спектар смртних случајева који се приписују проклетству укључивао је оне који су погинули у саобраћајним несрећама, пуцњави, пожару у кући и онима који су себи одузели живот. Неки никада нису посетили гробницу и само су били у сродству са неким ко јесте.

Упркос огромном занимању западних медија за проклетство фараона, веома ретко су западне новине извештавале о смртним случајевима Египћана.

Један од ретких био је Али Камел Фахми, који је наводно посетио гробницу. Фахмија је жена убила у хотелу „Савој“ у Лондону 1923. године, а уследило је сензационално суђење.

Више десетина египатских радника учествовало је у ископавању Тутанкамонове гробнице. Пошто Картер већину њих никада није именовао у својим белешкама, а ретко су помињани у штампи, тешко је знати како је рад са прашином старом више стотина година и шутом утицао на њихово здравље.

Проклетство гљива?

Како су деценије пролазиле, неки научници су се питали да ли се у Тутанкамоновој гробници крије нешто смртоносно.

Два лекара су 2003. године објавила писмо у часопису Лансет, у којем се наводи да је аспергилус, обична буђ, могла да буде узрок болести грофа од Карнарвона.

Аспергилоза може да изазове кашаљ, кратак дах, али је озбиљнија за оне који имају ослабљен имуни систем. Гроф од Карнарвона је првобитно почео да посећује Египат након што су му у саобраћајној несрећи, 1903. године, оштећена плућа, што би га учинило посебно осетљивим на буђ.

За потребе студије из 2013, истраживачи са Универзитета Харвард анализирали су смеђе мрље пронађене на зидовима Тутанкамонове гробнице, које су биле забележене и када је Картер отпечатио гробницу.

Микробиолози су желели да утврде да ли су гљиве или други микроби узрок појаве тих мрља и да ли представљају ризик по здравље посетилаца. Иако су анализом пронађени докази о присуству колонија гљива и бактерија, оне више „нису биле активне“ и као такве нису представљале претњу за посетиоце или слике.

Немогуће је рећи да ли су аспергилус или било која друга гљива допринели смрти грофа од Карнарвона или Џорџа Џеја Гулда.

Данас археолози носе рукавице, маске, а понекад и заштитну одећу за једнократну употребу како би се заштитили од буђи и гљивица, наводе аутори књиге Dangerous Places: Health, Safety and Archaeology (Опасна места: Здравље, безбедност и археологија).

Можда је најобичније објашњење проклетства дао Френк Мекланахан, лекар који је лечио грофа од Карнарвона током његове болести у Луксору, а који је рекао да број смртних случајева чини веома мали део мноштва људи који су посетили гробницу.

„Археолози су долазили и одлазили све време из свих делова света. Ако бисте узели било коју велику групу људи и проверили касније, нашли бисте одређени проценат смртних случајева међу њима“, рекао је Мекланахан у интервјуу 1972. године.