Хачико: Век од рођења најоданијег пса на свету

Кинески слоган на филмском плакату говори све: „Чекаћу те, без обзира колико дуго“.

Било је прича и о другим верним псима као што је теријер Грејферс Боби, али ниједна са таквим глобалним утицајем као Хачикова.

Његова бронзана статуа стоји испред станице Шибуја у Токију, где је од 1948. узалудно чекао читаву деценију. Статуа је први пут постављена 1934. пре него што је рециклирана за ратне напоре током Другог светског рата. Јапански школарци уче причу о Чукен Хачику – или оданом псу Хачику – као примеру оданости и верности.

Хачико представља „идеалног јапанског грађанина“ својом „неупитном преданошћу“, каже професорка Кристин Јано са Универзитета Хаваји – „лојалан, поуздан, послушан господару, који разуме, без ослањања на рационалност, своје место у широј схеми ствари.“

Прича о Хачику

Хачико је рођен у новембру 1923. у граду Одате у префектури Акита, постојбини акита.

Акита је једна од најстаријих и најпопуларнијих раса паса у земљи. Јапанска влада их је прогласила за националну икону 1931. године, а некада су били обучени да лове животиње попут дивљих свиња и лосова.

„Пси расе акита су мирни, искрени, интелигентни и храбри (и) послушни својим господарима“, наводи Еијецу Сакураба, аутор књиге за децу на енглеском језику о Хачику. „С друге стране, такође има тврдоглаву нарав и опрезан је према било коме осим према свом господару.“

Те године када је Хачико рођен, Хидесабуро Уено, познати професор агрономије и љубитељ паса, замолио је ученика да му пронађе штене аките.

Након напорног путовања возом, штене је 15. јануара 1924. стигло у резиденцију Уено у округу Шибуја, изнемогло и скоро на издисају. Према Хачиковом биографу, професору Мајуми Итоу, Уено и његова супруга Јае су га брижно неговали наредних шест месеци.

Уено га је назвао Хачи, или осам на јапанском. Наставак „Ко“ су додали Уенови ученици као знак почасти професору.

Дуго чекање

Уено је возом путовао на посао неколико пута недељно. До станице Шибуја су га пратила три пса, укључујући Хачика. Трио би тада тамо чекао његов повратак увече.

Дана 21. маја 1925, Уено, тада педесеттрогодишњак, умро је од церебралног крварења. Хачико је био са њим само 16 месеци.

„Док су људи присуствовали бдењу, Хачи је намирисао доктора Уена из куће и ушао у дневну собу. Завукао се испод ковчега и одбио да се помери“, пише проф. Итох.

Хачико је провео наредних неколико месеци са различитим породицама изван Шибује, али је на крају, у лето 1925. године, завршио са Уеновим баштованом Кикусабуром Кобајашијем.

Вративши се у област у којој је живео његов покојни господар, Хачико је убрзо наставио да свакодневно одлази до станице, без обзира на кишу или сунце.

„Увече је Хачи стајао на четири ноге на капији за продају карата и гледао сваког путника као да некога тражи“, пише проф. Итох. Запослени у станици су га у почетку видели као сметњу. Улични продавци би га поливали водом, а дечаци су га малтретирали и ударали.

Међутим, стекао је славу широм земље након што је јапански дневник Токио Асахи шимбун писао о њему у октобру 1932. године.

Станица је сваког дана добијала донације у храни за Хачика, док су посетиоци долазили са свих страна да га виде. О њему су писане песме и хаикуи. Када су 1934. прикупљана средства за израду његове статуе, наводно се одазвало 3.000 људи.

Хачикова смрт 8. марта 1935. доспела је на насловне стране многих новина. На његовој сахрани, будистички монаси су се молили за њега, а достојанственици су читали хвалоспеве. Хиљаде су посетиле његову статуу наредних дана.

У осиромашеном послератном Јапану, у акцији прикупљања средстава за нову статуу Хачика прикупљено је чак 800.000 јена, огромна сума у то време, чија је данашња вредност око четири милијарде јена (28.000.000 долара).

„Када се осврнем на то, осећам да је знао да се др Уено неће вратити, али је наставио да чека – Хачико нас је научио вредности вере у некога“, написао је Такеши Окамото у новинском чланку 1982. Као средњошколац, свакодневно је виђао Хачика на станици.

Сећање на Хачика

Сваке године 8. априла, испред станице Шибуја одржава се помен Хачику. Његова статуа је често украшена шаловима, капама Деда Мраза и, недавно, хируршком маском.

Његова статуа је изложена у Националном музеју природе и науке у Токију. Неки од његових остатака су сахрањени на гробљу Аоиама, заједно са Уеноом и Јеом. Његове статуе су такође постављене у Одатеу, Уеновом родном граду Хисају, на Универзитету у Токију и на Роуд Ајленду, у коме је снимана америчка верзија филма из 2009. године.

Одате је такође припремио низ догађаја ове године за његов 100. рођендан.

Да ли ће се најоданији пас на свету и даље славити за један век? Професорка Јано каже да, јер верује да „херојство Хачика“ није дефинисано ниједним одређеним периодом – већ је ванвременско.

Господин Сакураба је подједнако оптимистичан. „Чак и сто година од сада, ова безусловна, одана љубав ће остати непромењена, а прича о Хачику ће живети заувек.“