Годишњица паљења Рајхстага – хоће ли ексхумација комунисте Лубеа променити мишљење историчара

Рајхстаг у пламену 27. фебруара 1933. био је, свакако, одличан адут за Адолфа Хитлера, који је само месец дана раније постао немачки канцелар. Нацисти су за подметање пожара у парламенту окривили комунисте, што је и данас званично историјско тумачење.

Пожар је те вечери изазвао панику. Извукао је из кућа хиљаде грађана Берлина, стотине полицајаца, ватрогасаца али и националсоцијалистичко вођство. Сви су били у шоку. Према званичним извештајима и сам Адолф Хитлер. Мислили су да је то почетак комунистичке револуције, само шест дана пред изборе. Ватрена стихија је, међутим, одлично послужила да међу грађанима потпали страх и несигурност од грађанског рата и „унутрашњег непријатеља“. Хитлер је од тада међу Немцима прослављан као спасилац од комунистичке пошасти.

Полиција је исте ноћи почела да хапси политичке представнике Комунистичке странке. До априла је, према званичним подацима, ухапшено 25.000 људи. Напад на Рајхстаг обезбедио је Хитлеру реизбор. Истовремено, дао му је и алиби за чистку коју је спроводио над комунистичком опозицијом. Проглашено је ванредно стање, што је Хитлеру омогућило да масовно ограничава слободе и права грађана и затвара политичке противнике.

Да ли је Лубе био под утицајем дроге на суду?

Маринус ван дер Лубе (24) био је зидар из холандског града Лајдена. Био је оштећеног вида, тачније полуслеп.

Млади комуниста је осуђен на смрт због стравичног пожара у Рајхстагу. Још четворица су осумњичени али и ослобођени оптужби. Лубе је признао кривицу, али је према сведочењима очевидаца на суђењу деловао успавано, апатично, као да је био под дејством психоактивних супстанци, дрога. Ови, али и други, разлози после рата су подстакли сумње у званично тумачење догађаја од 27. фебруара 1933.

Према другим сведочењима, Ван дер Лубе није могао да запали ватру јер је Рајхстаг већ изгорео пре него што је Лубе стигао.

Ексхумацију посмртних остатака Маринуса ван дер Лубеа првобитно је покренуло Друштво „Паул Бендорф” из Лајпцига, организација за очување историјских гробница.

Желели су да са сигурношћу утврде да посмртни остаци припадају Лубеу, а затим да му ту подигну споменик јер је Лубе убијен у Лајпцигу. Установљено је да се заиста ради о посмртним остацима Холанђанина, младог зидара који јесте био повезан с комунистима али је свих претходних деценија остала сумња да ли је он запалио немачки парламент или неко други.

Свеједно, нацисти су му, после суђења, одрубили главу 1934. године. 

Ипак, када су посмртни остаци ексхумирани донета је одлука да патолог провери и да ли има остатака токсина у телу, како је известио медије председник овог друштва Алфред Ото Пол.

Резултат токсиколошког извештаја очекује се за неколико недеља.

Да ли је могуће да овај извештај промени званично тумачење историчара да су комунисти запалили немачки парламент не би ли уздрмали још увек фрагилну власт Адолфа Хитлера? Може ли теза о "нацистичкој завери" после деведесет година бити потврђена?

Деценијама касније међу историчарима се спекулисало о Лубеовом понашању током суђења. Да ли је младић био под утицајем дроге, да ли је циљ био да се од њега изнуди признање или да би прећутао везу с могућим сарадницима?

Неки историчари се, ових дана, надају да ће патолошки извештај пружити макар посредне доказе да је Холанђанин био само „смоквин лист“ за праве налогодавце паљевине.

Лубе понављао да је сам планирао напад на Рајхстаг 

Историчари су, углавном, шездесетих година прошлог века усвојили тезу о појединцу који је 1933. запалио Рајхстаг и обрнуо Хитлерово коло среће. Рекло би се да је ову школу мишљења утемељио немачки писац и агент службе за заштиту уставног поретка Фриц Тобијас према којем је пожар у Рајхстагу „чиста срећа, грешка“ која је Адолфу Хитлеру помогла у успону.

Тобијас је у својој књизи имао два јака аргумента. Извештаји из тог времена говоре да је нацистичко руководство било веома изненађено, чак успаничено вестима о пожару јер су чак мислили да је пожар – почетак комунистичке револуције.

И друго, Маринус ван дер Лубе је признао да је подметнуо пожар. Он је био једини ухапшен и како извори тврде, све до погубљења је понављао да је сам планирао и извео напад. По сопственим речима, желео је да инспирише раднике да пруже „отпор капиталистичкој надмоћи и фашистичком преузимању власти“.

Спекулације о вези младог комунисте с нацистима 

Присталице другог тумачења, према којем су налогодавци пожара били нацисти, међу историчарима су у мањини, али последњих година и ова друга школа мишљења добија све више симпатизера.

Јер, званична теорија има и недостатака. Рецимо, с тако лошим видом, Лубе који није познавао парламент ни где се налазе одређене просторије а имао је при себи само упаљаче, тешко да је могао сам да направи тако смишљену диверзију.

Немачки парламент се 27. фебруара пре 90 година претворио у фитиљ за пожар који је неколико година касније захватио цео свет у Другом светском рату. Да ли је могуће да је сам Лубе потпалио фитиљ?  

Амерички академик Бенџамин Картер Хет уверен је да је пожар у Рајхстагу унапред добро припремљен и да је веома вероватно био део смишљене тајне операције те да није могао бити –  потпаљен упаљачем. Хет се у својој књизи позвао на документа форензичког хемичара који се такође бавио пожаром у Берлину.

Картер Хет за Гардијан је недавно објаснио: „Нема шансе да је Лубе спалио целу пленарну салу за 15 или 20 минута колико је имао. Требао му је акцелератор.“

Картер Хет указао је на могућност да је пожар подметнула нацистичка паравојна формација Штурмабтајлунг (СА) – Јуришни одреди – у оквиру Нацистичке странке која је одиграла пресудну улогу у довођењу Хитлера на власт. Ова формација није била под потпуним вођством владајуће Хитлерове елите те 1933. године.

Ипак, ово тумачење, које није усамљено међу проучаваоцима нацизма, до краја не објашњава како су нацисти успели да регрутују комунисту Лубеа.

Приврженици теорије о вези Лубеа са нацистима као аргумент потежу Лубеову неуравнотеженост, слабовидост и знаке психолошке нестабилности. С друге стране, да ли би се дисциплиновани Хитлерови „јуришници“ усудили да такав један посао повере нестабилном Лубеу? 

Питања је превише, а очекивања од токсиколошке анализе посмртних остатака младог комунисте, деведесет година касније, такође деле проучаваоце нацизма.

Једни тврде да ће извештај имати далекосежне последице, док су други уверени да се ништа спектакуларно неће променити, те да ће свака страна имати довољно аргумената за потврду тезе коју подржава.