Било да славите Светог Трифуна или Валентина, славите буђење новог живота

Свети Валентин се не појављује у најранијој листи римских мученика, Хронографији из 354. године, иако је покровитељ састављања Хронографије био богати римски хришћанин по имену Валентин.

Међутим, помиње се у Martyrologium Hieronymianum-у који је састављен између 460. и 544. године из ранијих локалних извора. Празник светог Валентина 14. фебруара први је установио 496. године папа Геласије Први, који је Валентина уврстио међу све оне „... Чија се имена праведно поштују међу људима, али чија су дела позната само Богу.“

Католичка енциклопедија и други хагиографски извори говоре о три светаца Валентина који се везују за 14. фебруар. Један је био римски свештеник, други бискуп Интерамне (данашњег града Терни у италијанској покрајни Умбрија), оба сахрањена дуж Виа Фламиније испред Рим, на различитим удаљеностима од града. За трећег се говорило да је светац који је страдао истог дана са низом пратилаца у римској провинцији у Африци, о којима се ништа друго не зна.

Према званичној биографији Тернијске епархије, епископ Валентин је рођен и живео је у Интерамни и док је био на привременом боравку у Риму, 14. фебруара 269. године затворен је, мучен и мученички је страдао. Његово тело је на брзину сахрањено на оближњем гробљу и неколико ноћи касније његови ученици су узели тело и вратили га кући.

Римски Мартирологиј, званична листа признатих светаца Католичке цркве, за 14. фебруар наводи само једног Светог Валентина: мученика који је умро на Виа Фламинији.

Уобичајена хагиографија описује Светог Валентина као римског свештеника или као бившег бискупа који је мученичком смрћу страдао по наредби самог цара Клаудија Готика (Клаудија Другог).

Клаудије, наиме, није желео да се мушкарци жене док трају ратови јер је веровао да су неожењени мушкарци бољи војници. Бискуп Валентин се противио томе и организовао је тајна венчања. Због тога је бачен у тамницу и над њиме је извршена смртна казна 14. фебруара.

Према веровању, док је одлазио да му одрубе главу, Валентин је слепој тамничаревој ћерки послао писмо са жутим шафраному у знак захвалности за указану пажњу. Било је потписано „од твог Валентина“.

Како је Свети Валентин постао заштитник заљубљених

Према професору Лоренсу Канингему са Универзитета Нотр Дам, научници имају две главне теорије којима објашњавају како је 14. фебруар постао синоним за романтичну љубав.

Римски празник Луперкалије – древна паганска прослава плодности, којом се одавала почаст Јунони, краљици римских богова и богиња и богињи жена и брака, одржавана је 14. фебруара, дан пре почетка празника. За време фестивала, жене би писале љубавна писма и остављале их у велики ћуп. Мушкарци би тада извлачили поруке и кретали у потрагу за женом која је написала поруку коју су извукли.

Птице и пчеле – Постојало је веровање да средином фебруара све пернате животиње траже себи партнера, партнерку за пролеће које долази и нову сезону парења. Зато се на многим честиткама за Дан заљубљених могу видети птице као симбол наведене традиције и веровања.

Папа Геласије је 496. године именовао 14. фебруар у част светог Валентина као свеца заштитника заљубљених. Папа Павле Шести га је 1969. избацио из календара. Међутим, спој римског фестивала и хришћанског мучеништва се учврстио и Дан заљубљених је преживео.

Традиције

Као што није доказано ко је био Свети Валентин, тако су и тумачења када је Дан Светог Валентина први пут повезан са романтичном љубављу различита. По једнима, тек у 14. веку у круговима блиским Џефрију Чосеру, енглеском песнику позног средњег века. У то време, међу угледним људима била је популарна отмена љубав.

По другима, најстарију честитку за Св. Валентина написао је француски војвода Шарл Орлеански. Наменио ју је својој супрузи док је био у заточеништву у Енглеској.

Временом су се развиле разне занимљиве традиције за Дан заљубљених. На пример, девојке су током средњег века јеле бизарне намирнице на дан Светог Валентина како би сањале свог будућег супруга.

У средњем веку млади мушкарци и жене извлачили су имена из чинија да би пронашли свог пара за тај дан. То име би носили закачено за рукаве током целе недеље да би сви остали могли да виде. То је корен израза у енглеском језику „носиш срце на рукаву“.

У Велсу су се поклањале дрвене љубавне кашике, изрезбарене у облику кључа, кључаонице и срца.

Поклањање цвећа на Дан заљубљених вероватно датира из раних 1700-их када је Карло Други од Шведске донео персијску поетску уметност под називом „језик цвећа“ у Европу. Током 18. века објављивани су цветни лексикони који су омогућавали да се различитим цветовима размењују тајне и да се читави разговори обављају преко букета цвећа.

Такође, многи верују да је симбол X постао синоним за пољубац у средњем веку. Они који нису умели да се потишу писали би знак X уместо потписа. Потом би пољубили свој „потпис“ у знак искрености.