субота, 14.01.2023, 14:46 -> 15:16
Извор: Дојче веле (DW)
Аутор: Драгослав Дедовић
Док мајка није писала Титу нигде стана на видику
Мајка је одлучила да се избори за правду пишући Титовом кабинету. Дао бих све да сада могу да завирим у тај производ мајчиног гнева, очајања, туге и наде. Одговор који је стигао није се свидео општинским властима.
Асфалт је почињао код Ћирине куће, а престајао горе код бензинске пумпе, једине између Тузле и Зворника. Скоро све грађевине у босанској касаби биле су једноспратнице, најчешће ниске и дугачке попут барака. Изузетак су биле две жуто окречене зграде са по осам станова, четири у високом приземљу, четири на спрату.
Зграде из шездесетих
Имале су балконе са обе стране. У њима је живело социјалистичко грађанство – учитељи, народни милиционери, општински чиновници. Такве зграде непогрешиво препознајем све до данас, у мирном крају Сплита, на најстаријем подручју Бановог брда, у Скопљу, јер је понека преживела земљотрес. Хаустори са надстрешницом и ребрасти прорези за вентилацију купатила у спољним зидовима, балкони допола са тврдом оградом, отпола са металним шипкама. Где год их видим, обрадујем им се као вршњакињама које су неким чудом преживеле све ове деценије.
Иза те две зграде налазио се Томанин кућерак. Ту је најпре живео Пецо, син возача који је заспао за воланом, а потом Сретен звани Шкљоца. Од кућерка, иза две зеленкасте, дугачке, општинске зграде, пружала се ледина – запуштена ливада на којој су се вијала дечурлија. Све док једног дана огромни „фап“ – тада је то био синоним за велики камион – није дубоко уздахнуо, и зауставио се на ледини. Био је натоварен металним чудовиштем са кашиком сјајном попут сељачке секире. Деца су га звала „булдождер“. Звучало је опасно, шта год да је ждерао.
Он је на ледини бректао цели дан, гурајући пред собом горњи слој земље, трње, коров и камење. Ускоро је на заравни настала и рупа, а ограду су поставили око ње.
Из неког разлога мајка је за ту рупу у земљи била живо заинтересована. Није пропуштала ни једну прилику да са прозора основне школе, преко учитељских наочара, баци поглед према градилишту које се забило између две општинске зграде. Већ су зидови штрчали иза кровова, неповратно мењајући лице насеља, а кран је био виши чак и од моћне жалосне врбе која је као зеленкаста брада падала по Гајиној трафици.
Станови за самоуправљаче
Разлог мајчине заинтересованости је био једноставан: Основна школа заједно са општином била је принуђена да јој додели стан. Тада су се станови додељивали према посебним листама. Живели смо као подстанари – мајка сестра и ја – у влажној кућици са земљаним подовима и чучавцем поред кукурузишта, одмах иза ковачнице и куће поштара Реуфа, с једне, и Салихове продавнице с друге стране. Мајка је годинама покушавала да објасни директору школе, општинским функционерима, локалним партијским моћницима да ће јој се деца поразбољевати – и сестра и ја смо већ прележали жутицу – и да би било поштено да јој доделе стан.
Листам папире који су остале иза мајке. У заглављу општинског писама 18. јуни 1969. стоји „Социјалистичка република Босна и Херцеговина“. Општинска Комисија за расподелу станова обавештава мајку да се њена молба одбија јер – нема слободних станова. А они станови које је она означила као слободне, већ су распоређени. Мајка није одустајала. Опет је писала Општини. Одговор је стигао 15. августа 1969. Потписао га је секретар Скупштине општине, извесни Јанко Ж. Николић.
„Другарице Маро,
молите се да поближе одредите ваш захтјев у вези са рјешењем вашег стамбеног питања: на који стан указујете да би Скупштина имала право и могла вам га додијелити на коришћење, величину /квадратуру/ тога стана и сл.
Истовремено вам даље објашњавам: у мојој моћи није да Вам помогнем у оном степену и мјери како то Ви у захтјеву наводите. Ви добро знате на већ код нас устаљену праксу становите самосталности и демократичности у одлучивању од стране самоуправних органа.“
Јанко је у свом писму овековечио и формулацију: „Ви добро знате на већ код нас устаљену праксу...“. Вишак речи попут „на“, а мањак станова. Јанко је обећао и да ће настојати да лично надлежној комисији презентује „темељно образложење Вашег заиста тешког случаја“.
Титов кабинет у босанској провинцији
Потом су јој чак и обећали стан у приземљу једне од оне две жуте зграде. Када је стан добила рођака народног хероја, који је понекад долазио у касабу и знао банчити са локалним главоњама у кафани „Ловац“ – а тек се удала за бившег боксера, унапређеног у херојског зета – мајка, која је мрзела псовке само је изговорила: „Животиње!“.
Пролазиле су године. Слободни станови су заобилазили нашу малу, дошљачку породицу као да смо губави. Сећам се једног мајчиног сусрета са колегиницом која ју је истиснула са листе јер је била пријатељица са директором. На улици, усред пијачног дана, та колегиница је нешто муцала. Њена пунђа се вртела лево-десно. А мајка је плакала и говорила – стићи ће те моје сузе! Тога сам се сетио када је ћерка те колегинице ослепела од високе температуре. Добила ју је једног леденог јануара, температура није хтела да падне до марта.
Мајка је одлучила да се избори за правду на свој начин. Написала је једно опширно писмо Титовом кабинету. Дао бих све да сада могу да завирим у тај производ мајчиног гнева, очајања, туге и наде. Мајка је веровала у достижност правде, у земљу која јој је као домском детету помогла да заврши учитељску школу. У земљу коју је као девојка градила на радним акцијама. Али Титов кабинет је ћутао. Мајка је написала још два писма, послала их у Београд. Онда је једног лепог мајског дана директор позвао мајку на разговор.
„Могли смо и овако да се договоримо“, рекао је, нервозно листајући неколико папира пред собом. „Није било потребе да пишеш у Београд.“
„Препорука“
Испоставило се да је општинским и школским властима Титов кабинет „препоручио“ да први слободан стан буде додељен Мари Дедовић. Предност тадашњег система је у овом случају била очигледна – локалне кабадахије нису имале ни у најзабаченијем кутку мозга примисао да не поступе по „препоруци“.
А десило се да је општина правила нову зграду, у коју је намеравала да смести све своје службе. У њој је један од осам нових станова био наш. Тог дана мајка је први пут обишла рупу градилишта, а те ноћи када је мислила да су деца заспала – све троје смо спавали у једној просторији – мајка је тихо плакала од среће.
Цели први разред сам 1969. у школу ишао макадамским друмом поред ковачнице, Реуфове куће, иза које су се назирале куће Тубића, с друге стране је била кућа Рашида трговца, а лево, пре почетка асфалта, одвајао се колски пут за насеље у којем су живели Ерићи и Перићи, Срби најближи центру касабе.
Сви су се они знали јако дуго, имали су своју родбину, своје њиве, прошлост о којој никада нису говорили ван куће, своју причу о овој земљи. Моја прича је почињала те 1970. са зградом која је ницала у центру.
Чим бих се домогао асфалта, успорио бих корак и разгледао: Улица је чеоно ударала на станицу Милиције, пред којом је био паркиран сиви џип. Десно сам остављао „Слатко ћоше“, посластичарницу коју су отворили Ебибијеви, дошљаци из Војводине. Заокретао бих лево крај кафане „Ловац“, Дома културе којем сала дуго није радила, благо се пењао поред Основне школе иза којега је било блатњаво игралиште „Јединства“. Улазио бих на „велику капију“ иза двоспратне школске зграде згрчене у ћирилично „г“, претекле још из краљеве државе. На жутом, земљаном игралишту са црно-белим стативама деца су без престанка јурила лопту. Погледао бих горе, према бензинској пумпи у којој је радио Иван, ведар галамџија насмејаних плавих очију.
Кућа без крова
Дошао је и тај дан који је у нашим породичним причама попримио митске размере. Селили смо се у стан. Гледао сам трошну потлеушицу у којој смо до тада живели, осврћући се стално као да сам тамо нешто оставио, мада сам добро проверио у свим ћошковима мале кухиње и нешто веће собе са земљаним подом.
Био сам само дечак, а већ сам се други пут селио. Први пут је то било из сеоске школе у Дубници у предграђе касабе. А сада, неколико година касније, труцкава приколица камиончета са нашим стварима праши друмом према новој општинској згради која је једина у насеобини имала раван кров. То су они који су видели света – а то је подразумевало путовање до Београда или Сарајева – виђали само као велеградску новотарију. Домаћи дунђери су одмахивали главом и говорили да није добро када је кућа без крова, макар је Тито лично подигао.
Ми смо добили једнособан стан од 35 квадрата, ходничић, купатило са правом кадом, и снежнобелом клозетском шкољком, кухињицу са шпајзом, дневну, спаваћу и примаћу одају у једном. На зидовима су висиле металне кутије из којих су излазиле металне цеви.
У поређењу са влажном избом из које смо управо изашли, и која ме је подсећала на феудалне конаке за кметове из руских прича, овај стан, бело окречен, мирисног, ребрастог паркета и прозора који су целом дужином били поређани према главној улици био је најузбудљивија ствар коју сам до тада видео у животу.
Један улаз – један свет
Околна села су била српска или муслиманска. А моја зграда – југословенска. Први комшија је био Душко, човек који је умео са телевизорима лампашима. С друге стране моја учитељица, Војвођанка, њен муж, сплитски Италијан и њихово двоје деце. Врата до њих зубарка из Славоније. На спрату испод Осман, директор Црвеног крста са породицом. Не сећам се првих станара из остала три стана. После су се доселили наставник ликовног, црногорски муслиман, са својом женом, кћерком учитеља из Шапца. И Палестинац који је после студија медицине одлучио да остане у Југославији.
Сви су се лепо слагали. Прве новогодишње вечери у новој згради Италијан је обишао све комшије са чашом пенушавог вина у руци. Тако је Зграда заливена.
Првих недеља у новом стану знао сам се пробудити ноћу. Мајчина силуета на прозору осветљеном уличним светиљкама била је непомична. Она је гледала нетремице на пусту улицу центра, на бели покривач по гранама јелки испод прозора, гледала је дуж црног дрвореда топола чији су врхови на ветру скривали па откривали светлуцање зимских звезда.
Било је топло. До купатила је било три корака. Никада више неће децу додатно покривати старим ћебадима. Нас двоје, њена деца, нисмо знали за боље. Она јесте. Она је у тринаестој години, у рату, оставши без оца, високог краљевског официра и ветеринара при војним ергелама и мајке, образоване жене из више загребачке класе, изгубила право да живи у становима са грејањем, топлом водом и мокрим чвором. Она је испала из богатог гнезда у послератно блато. И сада, ни двадесет година касније, добила је са својом децом минијатурну верзију личног раја.
Стан са клозетом, топлом водом и централним грејањем.
Омогућила је својој деци корак из тешке подстанарске беде у достојанствен живот.
Упутство
Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.
Број коментара 24
Пошаљи коментар