Једанаест ствари о сезони карневала која је у Немачкој почела 11. 11. у 11 и 11

1. Почетак сезоне карневала

Карневал се одржава у градовима дуж реке Рајне, у Келну, Диселдорфу, Мајнцу, Ахену, Бону... Он увек почиње 11. 11. у 11 сати и 11 минута – секунде се не рачунају, јер традиција сеже још из давног доба кад се оне и нису бројале.

Ритуали у појединим карневалским градовима донекле се разликују. У Диселдорфу се у том тренутку „буди“ Хопедиц (Hoppeditz) и то у тегли сенфа, што је иначе специјалитет тог града. Тај измаштани карневалски лик тамо је спавао од прошлог карневала. У Келну се представља ново трочлано руководство – Dreigestirn, што је практично „влада карневала“. У Мајнцу се чита карневалска прокламација, Narrencharta...

Заједничко за све је да се свира, пева, плеше и забавља, а не треба заборавити и да се нешто попије. Наравно, алкохолно.

2. Карневалске „седнице“

Након 11. 11. и формално су дозвољене „седнице“, као и плес под маскама. То су у ствари забаве са много људи, уз шалу, вицеве, музику – и алкохол. „Званична“ карневалска удружења с тим „седницама“ почињу обично тек након Нове године, али незваничне – и алтернативне као што је нпр. „Штункзицунг“ (Stunksitzung) у Келну – на програму су већ у децембру. Та „алтернатива“ у Келну постала је иначе права институција, па је карту за улаз готово немогуће наћи.

У то време и јавни сервис WDR редовно приказује своју „седницу“ – али традиционални вицеви и шале на њој по правилу су припремљени тако да буду разумљиви и ван карневалских градова, а наравно и да су „политички коректни“. Другим речима, најбоље шале и вицеви обично нису на телевизији.

3. Нова Нова година у Мајнцу

А онда, тек што се некако дочекала Нова година, у Мајнцу се 1. јануара одржава карневалска поворка „Фастнахт-кампање“ (Fastnachts-Kampagne) – уз много песме, свирке, а наравно да се и ту треба окрепити покојом чашицом. Тамо наиме сматрају да је најбоље средство против новогодишњег мамуркула – још мало алкохола.

4. Учење песама

Сваки град има своје карневалске песме које се певају већ генерацијама, а стално се пишу и нове. У Келну већ више од две деценије траје кампања ЛМС у оквиру које људи могу да науче да певају карневалске песме. Ту уме да буде и проблема с језиком: ЛМС је наиме на „чистом немачком“ скраћеница за Lass mich singen (Пусти ме да певам), али назив кампање је наравно на келнском дијалекту: Loss mer singe.

На том дијалекту су обично и речи карневалских песама, тако да ту има шта да се учи. Неке лингвистичке цепидлаке кажу да је келнски дијалект у ствари само сленг настао под утицајем (готово изумрлог) дијалекта „платдојч“ (plattdeutsch) који се говорио у том крају. Међутим, ако такво мишљење изнесете у Келну, сигурно нећете наћи много пријатеља. У том крају они келнски дијалект зову Sprach, дакле „језик“, и у најбољем случају ће вам предложити да – прво нешто попијете.

5. Камповање у јануару

Нека удружења уочи карневала подижу шаторе – или како они кажу „биваке“ (Biwaks) – у којима врше припреме за опсаду града кад почне карневал. У тим шаторима наравно нико не спава – јер, ко то још може кад има толико песама које треба певати и толико посла око припреме костима? Наравно, и ту се води рачуна о (алкохолном) окрепљењу и логистици у смислу доставе нових бурића са пивом. А понешто се крчка и у котлићу – код келнског карневалског удружења „Ротен Функен“ обичај је на пример да то буде „ербсензупе“ (Erbsensuppe), што ће рећи чорба од грашка.

Специфичност тих „биваке“ је што удружења тада у госте позивају и чланове других удружења, па чак и оних из других градова. То се иначе уопште не подразумева, јер и међу градовима и међу удружењима по правилу влада огорчено супарништво, без превише љубави једних за друге. Ипак, и то може да се превазиђе – уз чашицу, две, три...

6. Прокламација (келнског) принца

Већ смо споменули трочлану келнску „владу“ карневала. Њој градоначелник (тренутно је то у Келну градоначелница) сваког јануара предаје градско жезло. И то је део традиције израсле из легенде о побуни грађана Келна у „мрачном средњем веку“ против тадашњег духовног, али и световног владара града – келнског надбискупа.

Иначе, на челу тог келнског тројца је „принц“, народ симболизује „сељак“, а ту је и једна „девица“. И баш око те „девице“ има много полемика. Њена улога блиско је повезана с легендом о Светој Урсули која се са својим пратиљама у неко мрачно доба жртвовала да би спасла град. Те пратиље су наравно биле девице, а њихов број у причама зависи од амбиција (мушких) сексуалних фантазија – понекад их је и по неколико стотина.

„Девица“ у карневалском тројцу је међутим увек и само – мушкарац. Феминисткиње се већ деценијама боре против те традиције, али изгледи на успех су им минимални, између осталог и због идеолошког баласта тог захтева. Наиме, у улогама „девице“ јесу некад биле жене, али само за време нациста, односно на карневалима 1938. и 1939. Поред тога, учесницима карневала сваке године баш увек буде много, много смешно то што неки мушкарац обуче женску хаљину, иако је Келн одавно једна од најважнијих метропола ЛГБТ популације у читавој Немачкој.

7. Жене почињу с лудовањем

У четвртак пред карневал (то ће следеће године бити 16. фебруара) је „Вајберфастнахт“ (Weiberfastnacht), својеврсна „Ноћ жена“. Ту почиње „врућа фаза“ карневала, наравно такође у 11 сати и 11 минута (тај број је карневалистима очигледно ужасно смешан). Жене тада имају право да одрежу кравату сваком мушкарцу којег виде. Не бисмо се сада упуштати у симболику тог чина, али треба рећи да је и ту најважније да тече много алкохола, да се пева и плеше, па да се опет нешто попије, онда пева и плеше, па нешто попије...

Тај четвртак је обично и дан када се милиони посетилаца сливају у Диселдорф, Келн, Ахен, Бон, Мајнц... Исто тако, на стотине хиљада становника тих градова беже главом без обзира, јер желе да избегну хаос који управо почиње.

8. Малишани под маскама

Од тог четвртка па до „правог“ дана карневала који је у понедељак, непрестано се и свуда организују поворке најразличитијих врста: дечја и школска карневалска удружења, поворке удружења из различитих градских четврти... Учесници поворки бацају слаткише и цвеће посетиоцима у шпалиру – а на крају највише посла има за градску чистоћу која је у тим данима стално у приправности. Све то по правилу значи и да градски превоз – не вози.

9. Ружичасти понедељак

Кад људи у свету чују реч „карневал“, они прво помисле на Рио де Жанеиро или на Венецију. Али у Немачкој није тако – ту се мисли на Порајње, а пре свега на карневалски „Ружичасти понедељак“ (Rosenmontag) када у поворкама пролазе хиљаде и хиљаде костимираних сподоба. Следеће године он пада 20. фебруара.

И увек се зна шта у којем од градова може да се очекује – Диселдорф је рецимо увек политички најоштрији, док је у неким другим местима традиција ипак важнија од провокације. И без обзира на те разлике, свуда се поставља исто питање: Има ли ту негде нешто да се попије? Има.

10. Спаљивање грехова

У уторак се у неким немачким карневалским градовима подижу ломаче за лутку – она се нпр. у Келну зове „Нубел“. Симболика је јасна: спаљују се почињени греси и хладно зимско доба, како би се отворио пут у ново рођење природе, у долазак пролећа. И ту се, наравно, наздравља, али то је већ много, много мирнија манифестација од оне само дан раније.

11. Риба на столу

За грађане карневалских градова који нису склони лудовању, један од лепших празника је „Пепељава среда“ или „Чиста среда" (Aschermittwoch), када се све полако враћа у нормалу. На тај дан почиње и четрдесетодневни пост пред Ускрс, тако да тада на трпези обавезно мора бити риба (обично усољене харинге с куваним кромпиром или кромпир-салатом) или евентуално шкољке (дагње).

То је дакле дан када се карневалски градови смирују – све до следећег 11.11. у 11 сати и 11 минута. А онда почиње све из почетка.