Мачке могу бити кључни сведоци, јер чувају узорке ДНК свих особа које су биле у њиховој близини

Мачје крзно задржава довољно узорака ДНК од сваке особе која је била у њиховој близини, што може да послужи као доказ о пролазном сусрету са починиоцем. То значи да, иако мачке не могу да посведоче шта се догодило, оне би могле да помогну у идентификацији починилаца злочина.

Нова студија је прва која испитује како кућни љубимци могу допринети преносу генетског материјала људи из њихове близине, тако да има још много посла да се уради. Али то представља позитиван корак ка будућем прикупљању свеобухватнијих форензичких доказа – који би, очигледно, били од велике помоћи у полицијским истрагама.

„Прикупљање људске ДНК треба да постане веома важно у истрагама на месту злочина, али недостају подаци о кућним љубимцима као што су мачке и пси у њиховом односу према преносу људске ДНК“, каже форензичарка Хајди Монкман са Универзитета Флиндерс у Аустралији.

„Ове животиње могу бити веома релевантне у процени присуства и активности чланова домаћинства или било којих недавних посетилаца на месту догађаја.“

Последњих година, технологија анализе ДНК постала је толико софистицирана да чак и најситнији трагови генетског материјала могу бити релевантни за испитивање места злочина. А ми, неуредни људи, остављамо свој ДНК свуда. Чак и само кратак контакт са објектом може пренети трагове нашег генетског материјала.

Такозвана ДНК на додир није сама по себи довољна за позитивну идентификацију осумњиченог, али се може користити да подржи друге линије доказа или искључи друге људе који су се затекли на месту злочина.

ДНК додира добијена са површине крзна не захтева нужно чак ни да особа додирне ту површину. Може се пренети на више начина – ћелијама коже или длачицама које лебде са тела у пролазу, на пример. У томе кључну улогу могу да играју кућни љубимци.

Тако су се Монкманова и њена колегиница са Универзитета, Марија Горај, искусна истражитељица места злочина, удружиле са форензичарем Роландом ван Оршотом из Одељења за форензику полиције Викторије у Аустралији да виде да ли могу да извуку трагове читљиве људске ДНК са мачака кућних љубимаца.

Њихово истраживање је спроведено на 20 мачака из 15 домаћинстава. У домовима учесника студије, истраживачи су два пута узимали брисеве са десне стране сваке мачке и сакупили узорке ДНК од већине чланова домаћинства (једно је било малолетно дете које није узорковано). Затим су обрађени брисеви узетих са мачака и узорци људске ДНК.

Поред тога, станари домаћинства попуњавали су упитнике о свакодневном понашању и навикама мачака. Ово је укључивало и информације колико често је мачка додиривана и ко је од чланова домаћинства то чинио.

Нивои ДНК који се могу детектовати пронађени су у 80 процената узорака мачјих брисева. У случају свих мачака, није било значајне разлике између количине присутне ДНК и времена од последњег контакта са човеком или дужине длаке мачке.

Тим је успео да генерише ДНК профиле од 70 одсто мачака у студији који би били довољни да се протумачити са којим човеком су повезани. Већина добијеног материјала припадала је члановима домаћинства, али на шест мачака откривена је непозната људска ДНК.

Две од тих мачака провеле су доста времена у кревету детета чија ДНК није узоркована, што би могло да објасни неке од „мистериозних“ резултата. Порекло неидентификоване ДНК на четири преостале мачке није утврђено. Ниједно од домаћинстава није имало посетиоце најмање два дана пре узимања бриса.

Један случај је био посебно интересантан. Домаћинство са две мачке и две особе. Једна од мачака, сфинкс без длаке, носила је ДНК непознатог трећег човека. Друга мачка, краткодлаки рагдол, није. Обе мачке су подједнако комуницирале са људима у свом домаћинству.

Могући извори могу укључивати директан транспорт ДНК од човека, као што је чешање или трљање мачке о контаминирану површину. ДНК се такође могао задржати од када је мачка последњи пут имала контакт са посетиоцем.

„Начин преноса ове ДНК на мачку, као и његова постојаност на њима, је непознат“, наводе истраживачи.

„Потребна су даља истраживања о преносу људске ДНК на и са мачака, као и о постојаности људске ДНК на мачкама и шта може утицати на различите нивое ДНК пронађене код мачака, као што су навике понашања и статус власника“, закључује се у извештају.