Како пацови могу да помогну после земљотреса и урагана

Неко за кога не бисте помислили да је потенцијални спасилац обучава се да у тим ситуацијама помогне: пацов. Пројекат који је осмислила белгијска непрофитна организација АПОПО, опрема глодаре сићушним, високотехнолошким ранчевима како би се помогло онима који први реагују у потрази за преживелима међу рушевинама у зонама катастрофе.

„Пацови су обично прилично радознали и воле да истражују - а то је кључно за потрагу и спасавање", каже Дона Кин, научница за бихејвиорално истраживање и вођа пројекта.

Поред њиховог авантуристичког духа, њихова мала величина и одличан осећај мириса чине пацове савршеним за лоцирање ствари у уским, тешко доступним просторима, каже Кин.

Пацови се обучавају да пронађу преживеле у симулираној зони катастрофе. Прво морају лоцирати циљaну особу у празној просторији, повући прекидач на прслуку који активира звук, а затим се вратити у базу, где их награђују посластицом.

Док су глодари још у раним фазама обуке, АПОПО сарађује са Технолошким универзитетом у Ајндховену на развоју ранца, који је опремљен видео камером, слушалицама, микрофоном и предајником локације, како би се помогло особама које прве комуницирају са преживелима али и са самим преживелима до којих је тешко доћи.

„Заједно са ранцем и вештинама које су стекли током обуке, пацови су невероватно корисни за потрагу и спасавање", каже Кин.

АПОПО већ више од једне деценије обучава псе и пацове у својој бази у Танзанији у откривању мириса нагазних мина и туберкулозе. Његови програми користе афричке џиновске пацове, који имају дужи животни век у заточеништву од око осам година у поређењу са четири године живота код обичног смеђег пацова.

Шта се збива у мрачним угловима зона катастрофе 

Док је пројекат потраге и спасавања званично покренут тек у априлу 2021, када се Кин придружила тиму, АПОПО је годинама покушавао да покрене идеју, али није имао обезбеђено стално финансирање и партнера за потрагу и спасавање који би је подржао. Али када се добровољна организација за потрагу и спасавање ГЕА обратила АПОПО-у 2017, о могућности коришћења пацова у својим мисијама, тим је почео да истражује идеју.

Кључна компонента мисије потраге и спасавања била је технологија која је омогућила првим реагујућима да комуницирају са жртвама преко пацова. АПОПО није имао подршку у свим сегментима - све док се електроинжењер Сандер Вердајсен није укључио.

У жељи да „примени технологију за побољшање живота" током магистарских студија на Технолошком универзитету у Ајндховену, Вердајсен је стажирао у АПОПО-у 2019. и добио је задатак да креира први прототип ранца за пацове, како би спасиоцима помогао да стекну бољу представу о томе шта се дешава унутар зона катастрофе.

Прототип се састојао од пластичне кутијице са видео камером која је слала снимке уживо до пријемника на лаптопу, док је такође чувала снимак високог квалитета на СД картици.

За пацове је причвршћен прслук, направљен од истог материјала који се користи за израду одела за роњење.

Ердајсен је одлетео у Танзанију да тестира опрему и каже да у почетку пацови „нису баш знали како да се носе са тим", али су се брзо прилагодили. „На крају су трчали около са ранчићима, без икаквих проблема", додаје он.

Велики изазови за „мале" технологије

Пошто су ранчеви функционисали „боље него што се очекивало", Вердајсен је наставио да усавршава дизајн чак и након што је његов стаж завршио. Али рад са физички малим технолошким компонентама нимало није био лак.

ГПС не може да продре у тешке непроходне рушевине и рушевине зграда, каже Вердајсен који покушава да упакује више технологије у нову верзију, као што је микрофон са слушалицама, док истовремено смањује његову величину. Са тежином од око 140 грама прототип је био двоструко тежи него што је првобитно планирано. Вердајсен каже да је гломазност била већи проблем - 10 центиметара дужине и четири центиметра ширине.

„Пацови су тако наилазили на нешто испод чега би иначе могли да прођу, и одједном више нису могли", објашњава он.

Да би био „што мањи" без губитка функционалности, Вердајсен планира да све интегрише на једну штампану плочу, и таква надограђена верзија ранца требало би да буде завршена касније ове године. Он се нада да ће једног дана помоћи онима који први реагују „да лоцирају некога ко иначе не би био спашен".

У међувремену, у Танзанији, Кин повећава сложеност окружења за обуку пацова, „да би оно више личило на оно са којима би се могли сусрести у реалној ситуацији". То укључује додавање индустријских звукова као што је бушење како би се опонашали стварни хитни случајеви.

Заслужена пензија 

Досадашњи су резултати обећавајући: према њеним запажањима, Кин каже да пацови добро реагују на све теже и теже симулације: „Морају да буду супер-самоуверени у било ком окружењу, под било којим условима, и то је нешто у чему су ови пацови природно добри".

„Пацови су иначе од рођења изложени разним окружењима, призорима, звуцима и људима као део „процеса навикавања", што чини њихово постепено излагање екстремнијим ситуацијама мање стресним", рекла је Кин.

Животиње се у центру обучавају у 15-минутним сесијама пет дана у недељи и живе саме или са истополном браћом и сестрама у кућним кавезима. На крају, када довољно остаре - повлаче се из радног века, односно „иду у пензију".

Једу свеже воће и поврће, а имају на располагању играоницу направљеној по мери, тако да организација АПОПО истиче да се према овим животињама односи што је могуће хуманије.

Програм је још увек у развоју, али Кин процењује да ће бити потребно најмање девет до 12 месеци да се обучи сваки пацов.

За следећу фазу обуке, она додаје - тим ће креирати „нивое који ће опонашати више спратова урушене зграде" и приближити се „сценаријима из стварног света".

Када пацови буду сигурни у сложенијим окружењима, пројекат ће се преселити у Турску, где је ГЕА седиште, због даље припреме у реалистичнијим окружењима. Ако то прође добро, онда би пацови потенцијално ушли у кризне ситуације из стварног живота.

За сада, међутим, Кин и тим у Танзанији су фокусирани на то да пацове проведу кроз њихову прву фазу тренинга за које се надају да ће једног дана бити успешни на терену.

„Чак и ако наши пацови пронађу само једног преживелог на месту рушевина, били бисмо били срећни", закључила је Кин.