Да ли би нас у старој Грчкој сматрали лепима

Безбројна уметничка дела која приказују људске фигуре, и филозофске расправе о природи лепоте од антике сведоче о томе да је лепота заиста била веома цењена у старој Грчкој.

У ствари, стари Грци су веровали да је физичка лепота у директној корелацији са унутрашњом лепотом, што значи да су људи који добро изгледају били и морално добри, док су они који су сматрани „ружнима“ сматрани бескарактерним.

Стари Грци, посебно мушкарци, који су били лепи, често су описивани као „калоскагатос“, придев који комбинује „калос“, што значи леп или згодан, и „агатхос“, што значи честит или добар.

Међутим, овај концепт је нешто компликованији када је реч о женској лепоти.

Жене које су биле запањујуће лепе, па чак и жене уопште, често су биле или „лоше“ фигуре или, у најбољем случају, морално двосмислене личности у грчкој митологији и књижевности.

Најлепша жена на свету, Хелена Тројанска, савршен је пример овог феномена.

Док научници могу расправљати о томе у којој мери је Хелена својевољно напустила свог мужа Менелаја због Париса, што је чин који је изазвао Тројански рат, нема сумње да она није била омиљена фигура у античкој књижевности.

Изгледа да су лепе жене од почетка биле осуђене на пропаст. Хесиод, старогрчки песник који је био Хомеров савременик, у свом делу Теогонија које описује порекло грчких богова, описао је прву жену као „калон какон“, или прелепу а злу ствар.

Природа лепоте била је тема великих дебата у старој Грчкој. Филозофи, математичари и уметници у антици су увек изнова истраживали ову тему.

Састављене обрве и потрага за симетријом у старој Грчкој

Познато је да је сјајни математичар Питагора развио златни пресек, геометријску формулу која је повезивала равнотежу и симетрију са лепотом – и то не само лепоту људи, већ лепоту у свему. Према овој формули, симетрична лица су најлепша.

Ова посвећеност симетрији проширила се чак и на обрве. У старој Грчкој, они чије су се обрве спајале на средини – сматрале су се симетричнијим и стога лепшим.

Знало се да су они који нису имали састављене обрве користили кол (kohl), црну оловку да попуне простор између обрва. Жене у старој Грчкој би такође користиле ово да уоквире очи и потамне трепавице.

Иако многи стандарди лепоте из прошлости нису привлачни нашем савременом сензибилитету, постоје неки који заиста јесу.

Према Питагорином златном пресеку, супермодел Бела Хадид је најлепша жена на свету – чак и без једне обрве.

Питагора је можда имао право. Неуролошка и психолошка истраживања су показала да људи имају тенденцију да преферирају лица која су симетрична, али не и неприродна.

Стандарди мушке лепоте у старој Грчкој

Слично као и данас, такмичења у лепоти или „калистеиа“ била су популарна у старој Грчкој. Међутим, у антици су већином била резервисана за мушкарце.

Ипак, на острвима Лесбос и Тенедос постоје записи о изборима лепоте на којима су учествовале и жене.

Ови избори су били толико важни да су се често повезивали са Олимпијским играма, које су се одржавале отприлике у исто време или на истом месту.

Мушка лепота била је усмерена на тело. Атлетска грађа са заобљеним, чврстим мишићима и мало масти сматрана је најатрактивнијом.

Мушкарци са црвенкастоплавом косом, пуним уснама и блиставом препланулом теном сматрали су се за најлепше у старој Грчкој.

Велике задњице су биле на цени у старој Грчкој

У старој Грчкој, корпулентна позадина, и на мушкарцима и на женама, била је изразито цењена.

Чувена Афродита Калипигос, буквално у преводу „Афродита прелепе задњице“, приказује богињу (иако неки тврде да би то могла бити смртница) како показује свој заобљени доњи део леђа.

Иако би неки могли рећи да ово одражава нашу тренутну фиксацију инспирисану невероватном задњициом Ким Кардашијан, савршена женска тела у старој Грчкој често су имала нешто више масних наслага.

Док се данас жене фокусирају углавном на задњицу и груди и настоје да уклоне сало са свих осталих делова тела, стари Грци су више волели жене са облинама, са стомаком и узаним струком.

Ово потврђују безбројни прикази Афродите, богиње љубави, са очигледним слојем сала на доњем делу стомака и већим боковима који нису били потпуно заобљени.

Све донедавно, вишак масноће се сматрао изузетно привлачним за жену, јер је служио као показатељ њене припадности вишој класи.

Жене које су биле мршаве су вероватно биле робиње или раднице које су се по цео дан бавиле физичким радом и нису могле да приуште довољно хране.

Светла кожа је била стандард лепоте у старој Грчкој

Слично, бледа кожа била је тражена у старој Грчкој, стандард лепоте који може изгледати недостижан и много другачији од наше тренутне фиксације на блиставу, препланулу кожу.

У земљи познатој по великим врућинама и великом броју сунчаних дана, лако би се могло претпоставити да је старим Гркињама било тешко да сачувају белину коже, посебно ако се узме у обзир да оне са медитеранским теном врло лако поцрне.

Међутим, жене, осим робова и оних из нижих класа, биле су углавном ограничене на дом, посебно у Атини. Већина је могла да напусти кућу само у случају посебних фестивала или других важних догађаја.

Робиње и жене из ниже класе могле су много слободније да излазе из куће, па су зато и биле преплануле.

Иначе, жене су биле затворене у куће, што значи да су ретко биле у контакту са сунцем. Наравно, то је довело до бледе коже, али и до бледог, нездравог изгледа.

Постоји безброј древних текстова који саветују женама да нанесу пудерасту, белу шминку, која је углавном била базирана на олову, како би задржале бео тен и прекриле све неправилности на кожи.

У античком свету, заправо, олово је било једна од најчешће коришћених супстанци за шминкање. Данас познат по томе да узрокује озбиљне застоје у развоју, неплодност и деменцију, коришћен је у облику пасте, слично као и данашње подлоге за шминку, да избели тен и учини да жена изгледа млађе.

Жене су често користиле руменило и руж за усне направљене од биљака, попут цвекле и бобичастог воћа како би додале блиставу боју лицу.

Златно-црвена коса сматрала се најлепшом

Често су најтраженије особине оне које су најређе. У старој Грчкој плаве очи и црвенкастоплава коса су сматране изузетно лепим.

С обзиром на тода модерни Грци деле велику генетску сличност са Грцима антике, са сигурношћу се може претпоставити да су и они личили на савремене становнике земље у којој су плаве очи и светла коса крајње неуобичајене.

Чак су и јунаци добили ову карактеристику, пре свега због идеје да је физичка лепота повезана са унутрашњом добротом у старој Грчкој. Микенски краљ Менелај, кључна фигура у Тројанском рату, у Одисеји је описан као „црвенокоси“.

Његова жена, Хелена Тројанска, која се сматра најлепшом женом на свету, била је светле, дуге златноцрвене косе и плавих очију, према древним грчким песницима.

Неки научници тврде да се дескриптор плаво-црвене или црвенкастоплаве косе можда не односи на плаву нијансу на коју данас мислимо.

Уместо тога, можда се односи на светлобраон косу која светлуца златноцрвено на медитеранском сунцу.

Жене су носиле дуге перике, неговале косу и кожу маслиновим уљем

Што се тиче фризуре, Гркиње из виших класа носиле су дугу косу, често уплетену у замршене фризуре. Ако нису имале дугу, густу косу, жене су у антици често носиле перике.

Робињама и женама из нижих слојева није било дозвољено да имају дугу косу и често су се врло кратко шишале.

Жене старе Грчке користиле су маслиново уље за регенерацију косе и коже, али, наравно, то су користиле само жене које су то могле да приуште.

Док су плаве очи биле посебно ретке и цењене у старој Грчкој, и крупне смеђе очи са дугим, тамним трепавицама сматране су изузетно лепим.

У Илијади Хомер Хери додаје атрибут „кравоока” који данас може да звучи увредљиво, али је у антици био велики комплимент: односио се на крупне, округле, смеђе очи уоквирене густим трепавицама, које су биле много чешће од плавих очију, али су биле једнако цењене у старој Грчкој.