Сујеверје или не – посмртне говоре по поруџбини пишу Новковићи

Мошо Новковић и његова кћерка Сара, из Кљајићева код Сомбора, баве се писањем посмртних говора. Њихови говори су неизоставни део сахрана у селу, али их ангажују и људи из других места, како би своје најмилије на вечни починак испратили пажљиво бираним речима.

На наговор покојниковог сина, Мошо је 2002. године написао први посмртни говор. Након тога, мештани села су тражили говоре за чланове породица, највише на сахранама где не постоји верски обред. Мошо каже да је тај говор велика одговорност.

„Без обзира на седамнаест година читања тих говора, увек осећам неку благу трему. Увек зависи каква ће реакција бити“, рекао је Мошо Новковић из Кљајићева.

Када неко жели да на испраћају вољене особе буде прочитан говор, потребно је да одговори на упитник, који се односи на живот покојника. Понекад ту може да се нађе и анегдота. Недавно је и Мошина кћерка Сара почела да пише уз оца.

Сара Новковић Тепшић каже да годинама пише.

„Ја сам почела прво да пишем поезију, у којој и помињем често смрт и губитак вољених особа. Један дан мислим да је све то резултирало да сам ја тати рекла да желим да му помогнем“, рекла је Сара.

Новковићи кажу да се међусобно допуњују, а све са циљем да особа о којој пишу буде испраћена на достојанствен начин. Током година, било је и необичних захтева.

„Покојница је написала пред смрт, онда је родбина инсистирала да ја то прочитам и надам се да сам добро прочитао. Био је заиста специфичан. Покојница је заиста све најлепше о себи написала“, рекао је Мошо Новковић.

За седамнаест година, Мошо је написао стотине говора. Циљ им је да што више људи чује да постоји оваква услуга. Њихов слоган је „Ту смо да заједно са вама пронађемо праве речи у болним тренуцима“.