Јапанци верују да печати са именима богова и храмова чувају од невоље

Једна од омиљених активности Јапанаца у време празника је обилазак шинто и будистичких светилишта и прикупљање њихових стилизованих, често сложених печата боје цинабара, који се, добијени на листу традиционалног јапанског папира, улажу у за то намењене посебне свешчице, или пак изравно у њих ударају. Они обично коштају од три до пет долара и могу се добити на лични захтев у канцеларијама храмова обе вере, где на за то посвећеном шалтеру увек неко дежура.

Уз печат обавезно иде датум посете и калиграфска минијатура, најчешће име шинто божанства, односно, буде или бодисатве, који је предмет поштовања у том светилишту, а коју свештеник нарочито вешт у тој традиционалној културној дисциплини четкицом и мастилом хитро испише пред очима поклоника.

Имена духовних бића, традиционално се верује, сама по себи садрже натприродну моћ и пружају заштиту, односно, бране носиоца листа на којем су записана од несрећа и болести, те доносе добар усуд и срећу. То је и основни религиозни смисао не само прикупљања печата у храмовима већ и уопште ходочашћа за обичне грађане, мада у данашњим условима пуно њих ствара колекције тих отисака боје цинобара више из жеље да имају успомену, материјални подсетник на места која су посетили, па и из естетских разлога, него из уверења да тако заиста стичу надљудску помоћ или мењају своју судбину. 

У Јапану, наиме, религиозна ходочашћа и јесу претходница туристичких путовања, јер се народ од давнина упућивао у шинто светилишта, у планине за које се веровало да су стецишта натприродних бића и ходио стазама које су у дивљини утабали будистички духовници у потрази за просветљењем да би ступио у додир с божанствима и побрао овоземаљску добит, као што су добро здравље, материјално богатство, срећа у љубави или дуговечност.

Те путнике намернике, које, дакле, за разлику од будистичких монаха и проповедника, на дуг пут није водила потреба или амбиција да овладају својим жудњама и страховима или придобију срца, већ жеља за коришћу и авантуром, требало је сместити, нахранити и забавити, због чега су широм земље отварана преноћишта и гостионице, штампане и исцртаване карте и информатори који су нудили сазнања не само о добробити коју су могла да пруже одређена светилишта и у њима поштована надљудска бића, већ и о локалним природним лепотама и гурманским посластицама.

Корени обичаја у древној будистичкој пракси

Сам обичај прикупљања печата у светилиштима, сматрају јапански историчари, потиче из раног Средњег века, када су ходочасници обилазили будистичке храмове од посебног угледа, типично оне који су били изграђени на захтев двора да би својим натприродним моћима штитили сваку од провинција од природних несрећа, болести и друштвених превирања, али и друге, који су били познати као важни центри за учење доктрине и обуку монаха или важили за места на којима су у прошлости боравили будистички свеци. 

Верни су у сваком од тих светилишта, како би стекли добру карму за спасење, ритуално читали и у ризнице храма полагали одломке или целе сутре које су претходно руком преписали. Понекад ти будистички списи су и укопавани у земљу у кругу храма како би се остварила веза са еонима далеким будућим добом у којем ће, веровало се, милосни бодисатва Маитреја појавити у нашем људском свету и својом бескрајном мудрошћу омогућити просветљење и спас живим бићима која су с њим успоставила (мистичну) везу кроз молитве, медитацију, обожавање његових статуа или посвећивање преписаних сутри. 

За узврат, ходочасници су на свитке које су носили са собом од управитеља храмова добијали печат светло црвене боје као потврду да су донирали преписану сутру или обавили колективни ритуал гласног рецитовања најважнијих делова одређеног светог списа.

Када се у позном Средњем веку проширила техника штампе, побожни су у футроле које су се похрањивале у витрине храма или закопавале у земљу стављали штампане текстове будистичких сутри. 

У то доба печати боје цинобара су стављани и на званичне документе које је издавао шогунат, војна влада састављена од припадника самурајске класе која је контролисала политичка дешавања у земљи, одржавала ред и регулисала трговину с иностранством. Почетком 17. века ти наранџасто-црвени печати су стављани на дозволе издаване властелинима и трговцима за трговачке бродове, којима се свима на знање стављало да они имају одобрење и заштиту шогуната за трговину у југоисточној Азији - по њима су и сама пловила постала позната као "бродови с цинобарским печатима".

Уметност и свешчице у којима се скупљају печати и калиграфске минијатуре 

"Свешчице с цинобарским печатима", блокчићи у које грађани данас прикупљају печате и калиграфске минијатуре углавном као хоби, појавиле су се релативно касно у јапанској историји, пред Други светски рат, сматрају домаћи стручњаци. Оне су вероватно биле продукт бума у путовању и прикупљању печата у шинто и будистичким храмовима који се десио као последица ширења мреже пруга и железничких постаја. 

Интересантно је да афинитет између железнице и прикупљања печата на необичан начин опстаје и данас, јер у Земљи излазећег сунца и железничке станице поседују и промовишу сопствене оригиналне печате који се ударају на празан лист папира или за то предвиђене мини албуме за успомену на посету њима и крају у којем се налазе. Зато је у јапанским станицама, често негде уз улаз, могуће наћи сточић са привезаним печатом, као и постере и памфлете које кориснике превоза позивају да изађу на сваком од стајалишта на тој линији и искомплетирају колекцију крупних, детаљно изрезбарених печата који илуструју репрезентативне атракције у њеној непосредној околини. 

Данас су и саме свешчице за прикупљање печата светилишта посебна област уметничког стваралаштва и предмет надметања међу дизајнерима, који настоје да публици пруже широк избор: од оних смиреног, достојанственог изгледа са релативно скромним корицама у загаситим бојама, преко светлијих али укусних примерака с традиционалним цветним дезенима, до књижица које делују симпатично и слатко, те живошћу боја и упадљивим украсима привлаче око. 

Поред свешчица обмотаних тканином, постоје и такве чије су корице у потпуности од дрвета, тако да и саме подсећају на грађу од које су подигнути храмови или природу у којој су они често смештени. У продаји су и лепо осликане специјалне шивене врећице за чување свешчица.
Пуно Јапанаца данас за себе кажу да нису религиозни, али пажња и поштовање с којом се односе према свешчицама с именима храмова и божанстава, као и дубоко укорењени обичај редовног похода светилиштима, указују на опстајање једне врсте интуитивне религиозности и потребе за духовним.