Хосам је српско чудо у Дубаију – Египћанин туристе дочекује уз Чолине и Томине песме

Усред туристичке сезоне, спаковао је кофер и кренуо за Београд. Дошао је да види снег, али и пријатеље којих у Србији, како каже, има више него у Дубаију.

Већину је упознао на послу. Прво у Египту, где је радио у хотелу, а затим у Емиратима, где већ осам година ради углавном са туристима са наших простора – из Србије, Северне Македоније, БиХ, Хрватске.

Како гости реагују када их у Емиратима сачека туристички водич – Египћанин, који одлично говори српски?

– Прво не верују да неко из Египта зна српски. Обично мисле да ћу рећи само "добар дан" и "добро вече", али кад виде да ја настављам да говорим на српском, они се изненаде. Одмах ме питају – како знаш, како си научио, како си научио сâм. И увек се изненаде и одушевљени су како сам сâм научио српски.

Српски си почео да учиш пре 19 година, док си радио у Хургади. Како је то кренуло?

– То је било 2003. године. У хотелу смо имали руске, чешке и српске госте. Они који су ту радили пре мене са Србима су разговарали на енглеском. Али док сам радио у ресторану, чуо сам неки другачији језик. Срби су били највеселији, најбучнији, и онда сам имао жељу да их питам који је то језик. Случајно је и мене нека гошћа питала шта значи "хабиби". Ја сам јој рекао да је то као "мај лав" на енглеском и онда сам хтео да знам како се на српском каже "хабиби". Она ми је рекла "љубави моја". И од тада сам почео да учим.

Имао сам жељу да чујем на српском неколико речи које користимо у ресторану. На пример: добар дан, добро вече, пријатно, довиђења. Наредног дана сам почео то да вежбам у ресторану са Србима и они су се изненадили што сам почео да говорим на српском. Одлучио сам да идем даље, јер је реакција гостију била феноменална.

Био сам конобар, младић од 17 година, најновији радник у хотелу, али желео сам да будем најпознатији радник. Одлучио сам да сваког дана учим по 10-15 речи. Као што се код вас каже, зрно по зрно погача, камен по камен палача.

Када смо се упознали, питала сам те откуд то да тако добро говориш српски. Одговорио си ми, у шали: "Због једне дивне црне жене". Има ли ту мало истине?

– Наравно да има истине. "Због једне дивне црне жене, због њене дивне црне косе, због једног тужног погледа у ноћи, због обећања да ћеш ми доћи, тужан и сâм чекам те ја..."

Ту песму сам упамтио када сам је чуо први пут.

Црна жена постоји, не знам где је сада, али постоји и због ње сам почео да учим српски. Она ми је дала мотивацију и инспирацију да кренем да учим.

Не само да говориш, већ и пишеш на српском, на латиници, али користиш помало и ћирилицу. Колико времена ти је требало да дођеш до нивоа да можеш дуже да разговараш са гостима из Србије?

– Почео сам 2003. године са неколико речи, али 2004. сам се мало више фокусирао на учење језика и од тада, дакле 2004. године, могао сам да користим српске речи, да не морам после једне речи на српском да наставим на енглеском. Знао сам све више.

Од 2006. године, када сам почео да радим на рецепцији, почео сам сâм да тражим књиге и речнике, и тада сам могао да разговарам два-три минута, без паузе.

Због српског си и добио прилику да радиш као водич у Дубаију. Шта си током рада са српским туристима научио о Србима и Србији?

– Када сам почео да радим у туризму, први пут сам се срео с другим нацијама, другим културама, са људима са Запада који долазе код нас у Египат. Али оно што сам схватио, што сам видео у Србима, јесте да су слични као ми, Египћани. Како изгледа ваша традиција, гостопримство, душа коју ви имате, све је то било нешто мени јако блиско и нисам се осећао као странац када сам причао са Србима.

Свидело ми се то толико да сам почео све више да се дружим, да више учим језик и све више да разговарам на српском. И много ми је драго што сам изабрао да баш тим језиком говорим, јер увек сам због српског језика имао бољу позицију, увек сам био посебан.

Увек ми је лепо са Србима, када виде да је неки странац из Египта сâм научио њихов језик, њима је много драго и то поштују.

Да ли си сâм научио и српске песме или си можда обилазио српске кафане у Емиратима?

– Песме слушам од 2004. године. Не памтим целу песму, али... Прва песма коју ме је неко из Србије научио је од Здравка Чолића. Кад год одем на плажу крене – "Гори ватра сад у нама, гори љубав пуна плама". "Лане моје" сам такође упамтио, песме Аца Пејовића, Цеце...

Имали смо у хотелу 80 одсто Срба и пуштали смо српску музику. Они су донели неки це-де да чујемо, и већ онда сам разазнавао неке речи.

У Дубаију има српских кафана, али не само то. У Дубаију се дружим са Србима који тамо живе и често се виђамо и идемо некуда, у неку кафану, слушамо музику...

Ја сам те слушала када си усред пустиње певао "Гори ватра". Знам и да си волео Џеја. Коју би песму отпевао онима који читају овај интервју?

– Џеја сам упознао у Дубаију, у марини. Знао сам за њега, сликали смо се... Његова песма коју највише волим је "Не знаш ти, како је имати па немати..."

Не знам ја баш да певам, али волим да чујем вашу музику, слична је као наша у Египту, не осећам баш велику разлику између вашег и нашег ритма.

Верујем да не би имао проблем да добијеш визу да си уз пасош послао и један снимак на којем певаш српске песме. Хоћеш ли нам испричати зашто си тек 2017. успео да дођеш у Београд?

– Први пут сам хтео да дођем 2009. године. Тада нисам знао како – мислио сам да је довољна авио-карта и пасош и да одем на аеродром, одлетим за Србију и дођем у Кнез Михаилову улицу да учим језик. Али изгледа да то није било тако. Требало је позивно писмо и неки папир поред тога.

Први пут кад сам ишао у амбасаду у Каиру, имао сам само позивно писмо и пасош. Они су ме питали шта имаш, где је папир, нисам имао појма. И тада ми нису дали визу.

Онда сам отишао у Дубаи, али жеља да дођем ме је још држала. Први пут сам аплицирао одмах прве године, 2014, али нису ми дали, а имао сам све папире. Сваких шест месеци до 2017. године су ме одбијали за визу.

Онда сам рекао себи да нећу никад да одустанем. Ја ћу до краја живота покушавати, јер Србија треба да ми дâ визу – заслужио сам.

Седмог пута сам дошао у амбасаду, тамо ме знају јер сам један једини Египћанин који сваких шест месеци долази – питали су ме: "Одбили смо те шест пута, шта очекујеш?" Ја кажем: "До краја живота ћу аплицирати, шта ми фали."

Ја живим у Дубаију, тамо реч "немогуће" не постоји. И баш седмог пута сам добио визу.

Ово је четврти пут да си у Србији. Како проводиш дане у Београду?

– Колико људи из Србије знам, ја по цели дан идем од једног до другог ресторана, ручка. Увече идемо у кафане, па се и касно увече видим с неким. Сваког дана мој распоред је такав да трчим од једног до другог друга, од једне до друге, треће породице. Од када сам на Инстаграму објавио да сам дошао, много људи се јавило.

Да ли обилазиш и туристичке знаменитости?

– Први пут кад сам дошао – да. Сваки пут морам да видим нешто ново, јер ја сам туристички водич. И поред тога што се видим с пријатељима, видим места која ме занимају. Плус, ја сам студирао историју, то ме занима, овај део Балкана, историја Балкана...

Калемегдан, који је у близини реке, Кнез Михаилова, Скадарлија – то су три места која сваки пут када дођем морам да видим. Никад ми није досадно, као да сам први пут ту. Посебно на Калемегдану, јер видим колико тамо има историје. И добра ствар је што ви чувате то што сте имали пре 50 или 100 година. Ја то много волим.

Туристе упознајеш са градовима који су синоним за луксуз. Овде тога нема. Због чега би страни туристи ипак требало да посете Србију?

– Сваки град има нешто своје. Оно што има у Београду нема у Дубаију, што има у Дубаију нема у Београду. То не значи да је неки бољи од другог. Дубаи има свој начин, тамо је све луксузно, све мора бити – нај. Таква је визија у Дубаију. Београд има нешто своје што се мени много допада.

Волим када дођем у Београд, без обзира на то где сам смештен – има једна једина џамија на Дорћолу – да идем петком да се клањам... Пре овог интервјуа ишао сам у џамију и донео сам ти поклон, који је мени веома драг. Наш куран на српском језику, тога нема у Дубаију, има само овде. То је поклон од срца за тебе, да понекад можеш да читаш и да видиш – већина ствари којих има овде има и код вас. Тако да смо ми једно.

Хвала најлепше на дивном поклону. Надам се да се сваки пут у Србији проведеш добро као нигде на свету, да смо добри домаћини, баш као што си ти добар домаћин свима који одлуче да баш с тобом истражују Емирате.

– Бољих домаћина од вас нема. За пет дана овде угојио сам се 20 килограма... Ја имам више пријатеља у Београду, можда више него што имам у Дубаију. Мени је овде најбоље, уживам сваки дан. Колико љубави и поштовања од вас добијам, мени је то нешто врхунски.

Само ви мене учините срећним и задржите осмех на лицу! Желим од срца да Србија и људи из Србије увек имају све најлепше. Ја вас волим и искрено вам желим да имате најбољи живот и да људи из Србије што више долазе у Дубаи и да могу што више да упознају.

Хосаме, хвала на разговору за РТС. Видимо се неком другом приликом, ако не у Београду, онда у Емиратима.

– Ако Бог да, иншалах, како се код нас каже, ми ћемо се видети сигурно.