Дворац на Уни, Соко Град... Душанка пева и прави куле и градове са душом и отиском прстију

Док многи обећавају куле и градове, Душанка Вељковић из Крушевца их израђује. У ову авантуру, инжењерка прераде дрвета са богатом каријером, упустила се по пензионисању.

Некадашњи Биро за пројектовање ентеријера, адаптирала је у рукотворницу Удружења за неговање старих заната и уметничког наслеђа, у којој са пуно љубави ствара уникатна дела за своју душу, породицу и пријатеље.

У неколико квадрата Душанка од рециклажних материјала зида реплике средњовековних грађевина. Оригиналне и необичне попут ње. Конструкције ради од картона и пластике. Тубе за платно претвара у куле, које облаже „маше папиром".

„Ви кад ово нанесете на ту макету то буде глатко. Међутим, оно што је чар овог материјала, он како се суши, он се грчи, кврчи како да Вам кажем и ствара утисак камена. И ви сад кренете ујутру у седам сати кренете да правите и нема да стајете док не завршите", прича уметница.

Градња дворца може потрајати две до четири недеље. Капијама, кулама и бедемима Лазаревог града - Шаренграда, које је реконструисала на основу скица и литературе, Душанка је посвећена годинама. Саградила је и Соко Град, Дворац на Уни, Лабудов зденац и неколико Европских старих здања.

„Гледајући у свету оно што људи раде. Кад се види отисак прста то има своју вредност. А кад ви видите да је то савршено и да је то машина урадила то има другу вредност", додаје Душанка.

Некада члан Крсманца, већ седамнаест година је први сопран женског певачког ансамбла „Бисер".

Душанка и пријатељицаме негују музику православних народа, а специјалност им је сакупљање наших старих, заборављених песама.

„Текстови су некад били толико благородни, толико топли са пуно дивних - лане моје, душо, драги. Све су то неке ствари, негде су се заборавиле. И том песмом ми у ствари враћамо нашим суграђанима тај неки леп осећај и за љубав и за пријатељство и за породицу", изјавила је професорка Слађана Ђурђевић, чланица групе „Бисер".

„Ово је просто наше, наше шаторче среће. Зваћемо га тако.Међу нама има чланица које су завршиле академију и музичке школе , али то није обавеза. Просто љубав према музици и песма.Песма је та која нас држи , која нас онако спаја", каже Душанка.

Светло у Душанкином атељеу гори до касних сати. Било да се у њему гради, пева или дружи. Овај кутак се кроз време испуњава необичним предметима и успоменама, али и добром енергијом која је најважнија у животу.