Откријте порекло божићних обичаја, многи датирају и пре Христовог рођења 

То је доказано у многим ритуалним праксама, укључујући божићне обичаје.

Опште је познато да је хришћанство преузело и прихватило многе паганске празнике, преобликујући њихов садржај тако да одговара новом верском контексту. Већина истраживача верује да је Божић, посебно, настао као хришћанска замена за паганске прославе зимског солстиција. 

Христово рођење нема тачан датум у Библији и, на основу његовог описа, у ствари би било врло мало вероватно да се оно догодило усред зиме. Стога се верује да је датум 25. децембар изабран да се поклопи са датумом зимске краткодневице по римском календару. 

У ствари, било је спекулација да је тај датум изабран зато што се поклопио са претходним римским фестивалом под називом „Die Natalis Solis Invikti",  што значи „рођендан непокореног сунца". Сол Инвиктус је био бог сунца каснијег Римског царства. Његов култ је постао званична религија за време римског цара Аурелијана 25. децембра 274. године нове ере. 

Вреди напоменути да се у јеванђељима Христов лик често упоређује са Сунцем,  као „светлост која светли у тами". 

Други фестивали за које се верује да су имали директан утицај на прославе Божића и Нове године су грчка Кронија и римска Сатурналија. 

Древни атински фестивал Кронија одржавао се 12. дана првог месеца атичког календара. То се поклапало са средином лета и одавало је почаст богу оцу Кроносу, који се сматрао заштитником жетве. Иако се славио током лета, имао је велики утицај на најпопуларнији римски фестивал, чувене Сатурналије, посвећене Сатурну, Кроновом римском еквиваленту. 

Празник Сатурналија је првобитно прослављан 17. децембра, али је касније продужен на три и, на крају, на седам дана (до 23. децембра). Уместо за време жетве, римска верзија прославе била је, у ствари, повезана са зимском сетвом. Атинска Кронија била је државни празник који је трајао само један дан, али су га чак и робови славили, који би седели за истим столом са својим господарима да би уживали у плодовима свог тешког рада. Послуживало се воће и хлеб.

Сатурналије су такође биле празник, током кога се пило и размењивали су се мали поклони, као што су свеће, воштане фигурице воћа и сличне мале статуете. И у овом случају робови су били поштеђени уобичајених задатака и учествовали су у  гозби. 

Људи би своје домове украшавали зимзеленим гранама и гранчицама имеле, симболом вечног живота, љубави и мира. Многи ове обичаје сматрају претходницима божићних венаца, украса од имеле, па чак и обичаја кићења јелке. Такође, према неким изворима, лажни краљ (сатурналицијус принцепс) је обично био изабран да неколико дана председава свечаностима.

Верује се да је из овог обичаја потекла традиција краљевског колача, који се служи на дан Богојављења у Француској и неким земљама шпанског и немачког говорног подручја. У торти, која се обично прави од слатког или лиснатог теста, скрива се фигурица и онај ко је нађе у свом комаду колача добија награду, а може бити и крунисан круном од папира. 

Још једна божанска фигура која се традиционално повезује са Исусом Христом је грчки бог Дионис и његов римски еквивалент Бах. Дионис је био бог вина, бербе грожђа, вегетације, ритуалног лудила, весеља и позоришта. 

Прича о његовом пореклу врти се око његовог рођења (отац му је био Зевс, владар богова), његове насилне смрти (брутално су га раскомадали Титани) и, на крају, око његовог поновног рођења, или васкрсења након поновног састављања делова његовог тела.

Дионис је архетипско божанство које умире и поново се рађа, а многи научници су истакли његове заједничке атрибуте са Исусом Христом. У својој књизи Дионис, Ричард Сифорд истиче да је грчки бог вина „био син божанског владара света и мајке обичне смртнице, а појавио се у људском облику међу смртницима“ и такође да се „његово наизглед беспомоћно покоравање трансформисало у своју супротност кроз богојављење“.

Паралеле су такође повлачене и када је реч о повезаности Исуса и Диониса са вином. 

Такође вреди поменути неке од Дионисових надимака, укључујући Елевтереј и Луај, што значи избавитељ од бриге и туге, и Сотер „Спаситељ". 

Постојали су многи фестивали повезани са Дионисовим култом, на којима су били заступљени разни ритуали, од приношења хлеба и воћа, пијења вина, песме, игре, до украшавања кућних врата гранчицама маслине или ловора, окићених воћем, што се сматра претечом божићних украса.

Ипак, лик који се највише повезује са божићним фолклором широм света сигурно је  Деда Мраз. Савремени приказ Деда Мраза као веселог дебељка седе косе и браде, који носи поклоне деци, заснива се на споју неколико различитих (углавном европских) традиција, од британске фигуре Божић Бате и германског божанства Водана. 

Али пре свега, повезан је са историјском личношћу Светог Николе, о чему сведочи и његово име (Santa Claus), које је фонетска изведеница холандског Sinterklaas, што значи Свети Никола. 

Прави Свети Никола (270–343) био је ранохришћански епископ грчког порекла из града Мире у Малој Азији, у време Римског царства. Био је познат и као Никола Чудотворац, јер се веровало да је учинио многа чуда. У многим земљама је поштован као светац заштитник морнара, трговаца, деце и студената. 

Многе легенде о њему показују да је помагао сиромашнима и људима у невољи, посебно тајним давањем поклона.

Према једној од најпознатијих прича о њему, једном је спасао три девојке од принудне проституције тако што је три ноћи заредом убацивао врећу златника кроз прозор њихове куће како би њихов отац могао да им обезбеди мираз. 

У грчкој традицији пак, лик брадатог старца који носи дарове познат је као Свети Василије. Тако се верује да он доноси дарове на Нову годину, која је у Грчкој уједно и празник Светог Василија. 

На Нову годину, у грчким породицама се служи „василопита“, која је веома слична већ поменутом краљевском колачу.