Ђунта са ситним нутом – неуништиви „фића“ по снегу и на Јахорину стиже

Ни снег који је завејао Јахорину није омео Николу у намери да „фићом“, у друштву једне Јоване, стигне на прелепу планину. За овај подухват се, иначе, припремао чак шест година. Тридесетседмогодишњи аутић показао се у пуном сјају, ни трага терету година, а што се тиче реакција – готово да није било никога ко је прошао успут, а да није махао или макар имао искрени осмех на лицу.

„Знате, на оваквом сам баш учио да возим“, „и ја сам имао сличан“, „јаооо, каква су то времена била“, говорили су пролазници, уз обавезни селфи или макар само фотографију крај „фиће“ и са Николом.

„Фићко“ је, показало се, код нас много више чак и од носталгије, симбол једног времена када се дефинитивно мирније, безбрижније и опуштеније живело. „Фићу“ је Никола оставио на паркингу у Хиландарској улици, а он се попео до другог спрата Радио Београда, како би слушаоцима емисије Време спорта и разоноде пренео утиске са тог путешествија, које је – како рече – било најдрагоценије у његовом младом животу. На повратку затекли смо најмање десеторо људи, широких осмеха и телефонских камера „на готовс“, многи од њих они млађи тако нешто никада нису видели уживо...

„Све је јасно забележено у мојој глави, макар имам и написмено: Шестог децембра 1984. године је овај мој 'жућко' први пут изашао на улицу, тада му је била прва регистрација и од тада иде свуда без проблема. У почетку, када сам га добио, било ми је интересантно само да седим у њему, да остим тај мирис, а и тај необичан дух који собом 'фића' носи. Пре десетак година, када је постао само мој, полако је почињао да нестаје са наших улица, тога нисам био ни свестан. Сада добро знам, јер одговарам дан и ноћ на разна питања, без обзира на то да ли сам у Београду, Новом Саду, негде у унутрашњости Србије или, ето, недавно, на врху Јахорине. Знате, у оно доба за 'фићу' су ми нудили печено прасе или моторну тестеру, рецимо, наравно да ми није падало на памет да прихватим. Као ни сада, када нуде добре паре, љубитељи 'фиће' или колекционари аутомобила из свих крајева Европе и света, нема те материјалне вредности због које бих се растао од мог четвроточкастог пријатеља. Мог старијег друга, тринаест година му је више од мене, разлика у годинама се не примећује, баш се лепо слажемо“, каже Никола.

Подразумева се да је Никола, када је постао власник овог аута, нон-стоп брискао нешто по њему и око њега, гланцао га, проверавао делове, мењао ђунту са ситним нутом, обилазио малобројне продавнице и многобројне онлајн странице у којима може да нађе резервне делове, ако, далеко било, „фића“ некада, негде заштуца...

„Мој 'фића' је, разуме се, Крагујевчанин, тамо је изашао са траке, али његов први власник је био један фини дека из села Слепчевић код Шапца. Водио је рачуна о њему, али није га превише возио, заправо дека није имао ни возачку дозволу, возио је само између два села и у једном моменту ауто је послужио као стовариште за кукуруз, тако да и дан-данас нађем неко зрно између седишта, ма колико га пазим, мазим и сматрам својим љубимцем, од кога се не одвајам. Добио сам га за осамнаести рођендан и нема сумње да ћу водити рачуна о њему докле год то буде било могуће“, објашњава Никола.

Дирљива је Николина љубав према жутом „фићи“, који на сваком кораку и при сваком пређеном километру наилази на наподељене симпатије. Тако је било и недавно на Јахорини, на том путу придружила им се и Јована Квржић, која има своје блогове, објављује интересантне приче на друштвеним мрежама, вели Никола да је била савршено друштво и да је доста помогла око реафирмације аута који обележава златне године бивше земље.

„Понео сам скије, мало резервних делова, 'кувало' за чај и кафу ако затреба, али наравно да није. Чак ни скије нисам распаковао, јер фића је био атракција од јутра до мрака, а мени никада није тешко да причам о њему, све могуће детаље, кад, шта, како и докле... Пре него што сам кренуо, шалили су се другари из друштвене групе љубитеља 'фиће': 'Никола, пази на међеде', али ја не видох ниједнога успут. Нисам видео чак ни скијашку стазу, али сам на делу утврдио колико људима у Босни и Херцеговини, њима посебно, недостаје СФРЈ. Било је суза, успомена, прича у стилу 'не знаш ти, сине, како је то било', а ја сам слушао, пажљиво и с разумевањем. И сам имам родитеље који су ми говорили на ту тему. Ту сам схватио да овај ауто дефинитивно није само превозно средставо, већ симбол једног времена, вентил за носталгију. Захвалан сам што баш ја имам привилегију да будем њихов чувар и то поверење нећу изиграти. Још ћемо 'фићко' и ја путовати. У Босни су нам износили и питу, колаче, кували кафе, доносили сокове, 'да се нађе'... Осетио сам много топлог и људског током тих неколико дана, ни део тога не могу вам пренети у мери која заслужује. Само ме обузме нека чудно лепа топлина кад помислим на Јахорину. И на људе“, истиче Никола.

И седе Никола у „фићу“, насмеши се још једном, шмекерски, како уме један овако остварени момак из фине породице, и оде, машући. Задње седиште било је препуно пакетића са играчкама и гардеробом које је тог поподнева однео у хуманитарне сврхе, онима који нису имали превише среће са животом.

Оставио нам је гомилу емоција и неки чудни „прах“ доброте да лебди у ваздуху, до неког новог сусрета. Оплеменио нас је младић од 24 године, са својим љубимцем и нераздвојним другаром из Слепчевића. Уколико га сретнете ових дана, познаћете га по капи Деда Мраза на крову и по неком зрну кукуруза које повремено излети кроз прозор...