Сваки поклон је величанствен ако је дат са љубављу

У овим претпразничним тренуцима многи поклањање доживљавају не само као знак љубави и пажње, већ и као вид обавезе и људи се жале да некоме још нису  нешто купили или јадикују да не знају шта да купе, а често и да немају новца, наводи психолошкиња Ана Мирковић.

„Поклон би тебало да буде само знак пажње, али и иза ове обавезе 'морам‘ исто стоји нека љубав, мисао о некоме ко вам је драг, жеља да га усрећите, да покажете да вам је стало, да вам је важан. Тако да у овим периодима даривања буде мало и обавеза, али то је увек одраз лепе енергије и чисте емоције“, сматра психолошкиња.

Деца се празницима највише радују и у нашој култури већ постоји то неписано правило да свако дете треба да добије поклон. Зато се више мисли и на напуштену децу, сиромашну, децу која немају најближи породични круг, али Ана Маринковић додаје да би одмах иза деце ставила баке и деке.

„На њих некако најмање мислимо. Деца су усмерена да купе другарима и родитељима, али морамо да покажемо пажњу сваком човеку и то не мора да буде скупо, јер постоји изрека која се често дели по друштвеним мрежама да су највреднији поклони потпуно бесплати. То су љубав, загрљаји, осмех, добра енергија, причање прича, исказ пријатељства“, додаје Маринковићева.

Пажња се не показује само поклоном

Са друге стране, живимо у ери у којој је на највишем вредносном нивоу људска пажња. А људске пажње нема. Ако спавамо 8 сати, преостаје нам 16 сати пажње коју можемо да усмеримо на нешто важно, а дешава се да је ретко усмеримо на људе око нас.

„Пажња се не показује само поклоном, лепо упакованом играчком или парфемом. Пажња се највише показује тако што гледамо особу у очи, што је питамо, што је пажљиво слушамо, што се радујемо времену проведеном заједно. Зато ја празнике највише волим јер су породице на окупу, што имамо више времена и што заправо више пажње поклањамо једни другима“, додаје психолошкиња.

Избор поклона је најважнија ствар јер тада смо највише усмерени на потребе особе којој је намењен. Тада размишљамо шта она воли, шта не воли, шта је оно рекла да би волела да има, шта би је баш усрећило, шта би је и изненадило. Дакле, бавимо се другим људима.

Даривање усрећује више него примање поклона

„Али кад дарујете поклон и тих неколико тренутака ишчекивања док се отвара поклон, тај осмех и та емоција, и то када се особа збуни и благо зарумени, мислим да је то највећа сатисфакција за онога ко купује поклон. Спадам у групу особа које много више воле да поклањају, него да примају поклоне“, додаје гошћа Јутарњег програма.

Чињеница је, такође и да смо децу навикли да добијају скупе поклоне, па чак и када освесте да поклон превазилази границе и могућности породице, она ипак и даље то јако желе. Родитељи су онда под притиском јер страхују да ће деца бити тужна и несрећна, али баш због тога, саветује психолошкиња, потребно је врло отворено разговарати.

„Сећам се када је моја ћерка док је још увек веровала у Деда Мраза наручила неку играчку која је јако скупа. Када сам је питала да ли зна колико је то скупо, њен одговор је био да то није скупо, 'То праве вилењаци'. Онда ми том причом, о тој бајци у коју желимо да наша деца верују што дуже, јер ипак још увек живимо у друштву у коме нема много бајковитих прича, нема перспективе, а слабо има и наде, и онда родитељи некако стварају то стаклено звоно да деци некако продуже детињство“, додаје Ана Мирковић.

Што је донекле и парадоксално јер родитељи се толико потруде да набаве својој деци све са њиховог списка жеља, а сва слава оде Деда Мразу, напомиње психолошкиња.