среда, 20.10.2021, 07:00 -> 07:09
Извор: РТС
Аутор: Драгиша Стојановић
Имају ли ковачи праве наследнике – мајсторе свог заната
У времену информатике, ипак се не може без старих заната. Нажалост, све је теже наћи доброг мајстора. Тако је и у топличком крају, где стари занати полако изумиру. Од педесетак заната, колико их је било после Другог светског рата, данас их је тек неколико. Посла има, али нема наследника. Ипак, ковачи опстају.
Велимир Јовић из подјастребачког села Шумаровац ковачким занатом бави се 30 година.
Каже да се чекића и наковња латио првенствено из својих потреба, јер није имао где да клепа раонике, секиру и поправи пољопривредне машине.
„Ковача више нема. Посла има, ево имам из Бреснице и из Здравиња и не знам више одакле. Посла има ко хоће да ради и хоћу да дам наследнику али он би да иде на друго место", рекао је Велимир.
„Деда има пуно посла, ја не могу да гледам како он то сам ради, па му помажем, али не видим себе у овом послу", каже Давид Јовић.
И у преосталим малобројним ковачким радњама скоро и нема младих мајстора.
Тимотијевићи из Поточића истичу да имају доста посла, али да немају коме да пренесу своје знање.
„Од Куршумлије до Прокупља само сам ја активан. Ту је и мој син а потреба за ковачким занатом је доста велика. Махом се раде раоници, будаци, мотичице за подриваче, махом та пољобраварија", испричао је Милан Тимотијевић из села Поточић.
Мајстор Милан каже да понекад има и захтевне муштерије али се труди да свима удовољи.
„Много нас помаже да би имали способну механизацију, плугове, раонике, дрљаче и све слично томе да се поради та пољопривреда", додао је Миливоје Стошић из села Рељинац.
Слична је ситуација и у другим занатским радионицама где углавном раде времешни мајстори који покушавају да осавремене производњу, али и да очувају дух традиције.
Коментари