„Мама бајсеви“, необично решење за превоз деце у Јапану

Јапанским улицама, посађена на родитељске бицикле, језде дечица на путу за обданиште, школу или допунски боравак после наставе. Њих, често по двоје на истом двоточкашу, у великој журби транспортују њихове вредне и посвећене мајке, од којих многе, након испоруке потомства на одговарајућу адресу и саме ступају у железничке вагоне накрцане службеницима који хитају на посао.

Мајке у Јапану, наравно, нису надљуди – њихов напор да пребаце потомство до образовних установа и назад помаже технологија. Наиме, у Земљи излазећег сунца бицикли који су опремљени седиштима за пренос деце и корпама за ношење торби и потрепштина из самопослуге, од милоште познати као „мама бајсови“, често су снабдевени и малим електричним мотором који им даје потисак на узбрдицама и уопште олакшава окретање педала.

Отелотворење прагматизма

„Мама бајсеви“ су божји дар за домаћице и запослене мајке – они не само да штеде време и снагу, већ и живце, јер с њима нема плача због умора, потезања родитељских ногавица, објашњавања и дечјег мољакања да буду понесена. 

Неизоставни предмет у савременом јапанском домаћинству, нарочито у већим градовима, где због пренасељености и недостатка паркинг простора за аутомобиле породице обично морају да плате по 300, 400 долара месечно само да би имале где да држе свог четвороточкаша, свеприсутни „мама бајсеви“ језде јапанским тротоарима, често праћени радозналим погледима страних туриста.

У скученим урбаним условима они су практичнији од аутомобила, не само зато што се могу држати у стану или на улазу у зграду, те не захтевају трошак за плаћање паркинг места, гориво и осигурање, већ и зато што власнике штеде од застоја у саобраћају. 

И мада најквалитенији „мама бајсеви“ са електричним мотором коштају више од хиљаду и по евра, због чега се често продају на рате, они не захтевају никакво посебно одржавање, па генерално важе за потпуно исплативу инвестицију. 

Она домаћинства која имају само једно дете и не могу себи да приуште луксуз поседовања електричне погонске јединице, опредељују се за много једноставније и стога јефтиније бицикле – обичне породичне двоточкаше с корпом монтираном на управљачу и седиштем за дете постављеним иза сица.     

Проблематична величина

Ти ингениозни транспортери потомства и робе за домаћинство омиљени су међу женама због своје практичности – једноставно речено они завршавају посао, било да је реч о обданишту, школи или супермаркету.

Очеви су ради да финансирају њихову куповину и тако супругама олакшају кретање с децом, те повећају ефикасност функционисања домаћинства. 

Иако су „мама бајсеви“ лако препознатљиви и међу породицама врло омиљени, љубав према њима није универзална – са својим великим дечјим седиштима на корману и иза сица и/или пластичним корпама које могу понети петнаестак кила терета, они заузимају место за два, па и три бицикла у тесним паркинзима предвиђеним за двоточкаше.

То иритира друге кориснике, посебно због тога што комунална полиција свакодневно ревносно односи бицикле остављене ван ограниченог простора намењеног за њих и потом уредно наплаћује лежарину за њихово чување. 

Такође, нередак је призор у којем је дете иза леђа мајке заспало током вожње и у сну се непримећено повило на страну тако да му горњи део тела штрчи изван седишта – то је опасна ситуација у којој на уском тротоару дечја глава увећана заштитним шлемом јури у сусрет пролазника и других бициклиста. 

„Мама бајсеви“ су изазов за пешаке и друге учеснике у саобраћају и зато што због своје масе и величине теже мењају правац кретања.

Еволуција која траје

„Мама бајсеве“ са помоћним електричним мотором производе „Јамаха“, „Панасоник“ и друге угледне јапанске компаније, које се труде не само да муштеријама пруже акумулаторе с већим капацитетом и бржим пуњењем, већ и да учине да њихови дечји транспортери имају чвршћу али лакшу конструкцију и више удобности. 

Детаљност и прагматичност с којом се Јапанци посвећују њиховом унапређењу илуструје и чињеница да дечја седишта која се монтирају на њих често имају и провидну, пластичну навлаку која малишане штити од кише и ветра, као и степеницу која већој деци омогућава да се сама попну до њега.

Нека од тих седишта су, заправо, праве мале фотеље и по сложености надилазе она која се постављају у аутомобиле. Ти бицикли тако, као производ, непрестано еволуирају. 

Остаје, међутим, да се види да ли ће друштвена еволуција у међуродним односима која је сада у току у Јапану довести до тога да назив те врсте породичног бицикла за превоз деце и потрепштина за домаћинство буде промењен на начин који не подразумева да га возе искључиво мајке, односно, жене.