Слободан сања ромско позориште и тврди: Путеви се отварају кад их градиш

Између ложења, ручка, контроле инсулина, рачуна, нових пројеката и пута од Пећинаца до Београда - свакодневица. 

Дели живот и бригу са братом Николом, и не жали се.

Остали су без родитеља али не и без оствареног сна, каже Слободан, поносно држећи индекс београдског Факултета драмских уметности, као први на класи.

„Најпре је битно да верујете у њега а кад је најтеже да загрлите тај живот који вас не мази и те препреке које вас окружују... Мислим да не бих испунио свој сан да није било упорности, воље, енергије, труда, залагања, одрицања", каже Слободан Станковић из Пећинаца.

Отац га је саветовао, бака одгајила, образовање је увек било на првом месту.

„Слободан мене подржава у борби за здравље, ја њега у борби за школовање. Много сам поносан, видим да га поштују људи у Пећинцима", додаје Никола Станковић, Слободанов брат.

„Саветовала сам их да морају да иду у школу, да не лаже, да буду добро ђаци, све зато што смо ми Роме, да буду чувена деца", рекла је Слободанова бака Олга.

Уместо у предрасуде, сву енергију Слободан је улагао у уметничку сцену и културу. Оформио драмску секцију, покренуо младе и нове пројекте у Пећиначком центру.

„Помогао је да све ово што ми реализујемо и што ћемо реализовати, не буде забележено само овде у општини Пећинци, већ смо постали препознатљиви у Срему, региону па и шире", наглашава Јован Деврња, директор Културног центра Пећинци.

„Морам да признам да у животу то што сам Ром мени никад није отежавало мислим да ми је значило. Увек Роми имају ту мисао да мање вреде а у мом случају мени је то значило што ме је терало да се још више борим", одлучан је Слободан.

Путеви се отварају када их градиш и дајеш пример, каже Слободан.

За јединог студента из пећиначке Пролетерске улице - води од индекса до професионалног ромског позоришта. Биће потребне године и много рада, али додаје, има јасан циљ.