Зашто бежимо од чекића и где су младе занатлије

Миливоје Стошић из подјастребачког села Рељинац пинтерским занатом бави се већ 40 година. 

Каже да није имао лак пут од шегрта до мајстора, јер му је отац био строг учитељ који је желео да га научи највећим тајнама овог мајсторског заната.

Мајсторију је научио али сада нема коме да пренесе своје знање.

„Услугу вршимо и људима у селу, поправку бурића, бачви кад стигнем и тако да, већ што кажу. Ја сам у неким годинама где ми попушта мало физичка способност. Трудићемо се да задржимо тај занат да не изумре ако хоће неко дете да научи да настави да то ради", рекао је Миливоје.

Слична је ситуација и у ковачким радионицама где углавном раде времешни мајтори који су се чекића и наковања латили првенствено због својих потреба.

„Почео сам од нуле да клепам за мене, значи прво за мене, све моје машине ја поправљам, нико ми не треба. Е сад сам почео да радим мало и за људе. Долазе ми људи из Велике Плане и Горње Речице", испричао је ковач из Шумаровца, Велимир Јововић.

Мајстор Веља каже да понекад има и захтевне муштерије али се труд да свима удовољи.

„Дотераш му плугове, све ти заврши, све ти среди, пробаш, рекламација има ако не ваља, али за сада је у реду", додаје Зоран Јоцић из Горње Трнаве.

У преосталим малобројним занатским радњама скоро и да нема младих мајстора.

„Кад је почела индустријализација, неки еснафи су прешли у предузећа и тако су полако пропали занати. Тренутно не постоји Удружење занатлија не постоје еснафи", каже историчар Драган Лекић.

Осавремењавање производње, уз очување духа традиције, могла би да буде путоказ како треба даље радити и зарадити од занатских послова чији се опстанак доводи у питање.