У кући у коју оџачар Негро уђе, среће не мањка

У кућу у коју Негро уђе, ту, кажу, среће не мањка. За собом оставља чисте димњаке, и топлу собу, и по коју влас са четке, јер прижељкивати радост другима је, каже, његова морална обавеза.

„Постоји неко веровање да димничар доноси срећу, а сва је срећа кад је топао дом, пуцкета ватра. Једноставно то је срећа, то је за мене највећа срећа“, наглашава Радоје Станимировић.

Признаје да су му многи рекли како им је донео срећу. Често га срећу људи који желе да огараве руке о његову одећу, јер је веровање да димничари доносе срећу доста укорењено.

У Лозници и околини ретко ко га познаје по имену, али је зато по надимку и вредним рукама, надалеко чувен.

„Негро ме зову зато што у џепу стално носим негро бомбоне, то су што кажу, бронхи бомбоне за грло, а и асоцирају ме на мој димњак кад очистим он просто продише, као кад узмете бронхи бомбону. Значи продише вам грло. То делим деци, старијим особама“, наводи вредни димничар.

На крововима породичних кућа, али и вишеспратница, Негро је провео више од половине радног века. Никада се није покајао због одабраног посла, чак ни када је из оџака поред чађи, вадио цигле и четке. И за огарављене руке нашао је решење – ручно прављени сапун кабаш који набавља од баке из суседног села.

„Kао и сваки посао уђе ти у крв. Једноставно, сусрећеш се са људима. Највећа ми је срећа кад те данас поздрави тридесет до педесет људи, и свако хоће нешто да пита или тражи савет – какав огрев да купи, какав котао. Не бих мењао овај посао“, тврди Радоје.

И док верује да другима доноси срећу, нада се да ће погледати и њега. Не треба му, каже, ништа друго, осим неког ко ће када се он пензионише наставати да ради најбољи посао на свету.