Из Швајцарске се вратио у Роанду и својим рукама направио млин у родном селу

Још као десетогодишњи дечак Живослав је радио за килограм брашна или парче проје. Воденичари су га отхранили и вероватно још тада настала је жеља да никада више не буде гладан и да једнога дана има своју воденицу.

Дечачки сан остварио му се у 67 години по повратку из Швајцарске где је као столар провео радни век и стакао пензију.

„Када сам ја то све почео да причам у селу су ми рекли: 'Живо ако ти направиш воденицу у Бранево ми ћемо то да иземо'. А ја мислим да није тако. Значи то моје обећање је испуњено“, поносан је Живослав. 

Пошто је по струци столар, млин је сам саградио. Жито меље кресани камен, а не ливени и то брашну даје посебну оштрину, а проји или хлебу савршен укус.

„Свима који су дошли код мене ја сам поклањао по 5, 10 кила, како којем. И поклањаћу и даље. Поклањаћу људима свема који немају зато што ја нисам имао и ја сам то запамтио. После моје смрти остаће воденица у село Роанду у атар Браневац. Јел ће имати ко да ради у њој? Надам се, пошто имам два сина и два унука, који су саде у Швајцарску, али кад дође време они ће, као ја, један дан да се покупе“, каже Живослав.

Још од дечачких дана сећа домаћег старинског белог кукуруза Осмака.

„То је кукуруз тај наш стари осмак звани, који траже сада сви свуд редом, ал га не могу наћи, ал код мен га има. Посејан је хектар и по“, додаје предузетни столар.

Крај воденице на пропланку између шљивика и винограда Живолав је подигао кућу за одмор. Потпуно је опремљена и спремна за евентуалне госте и сеоски туризам. Ко жели мир и тишину, домаћи качамак од тек самлевеног брашна, шетње по шуми или можда лов са домаћином са оближње чеке, ово је идеално место.