"Ђорђу кам бек" - али Ђорђе ни у Париз ни у Аустралију, већ у Ужице да шије шајкаче

У послератној, занатској задрузи, био је један од 60-ак ученика, касније 10-ак кројача, који су имали радњу у занатском кварту Ужица.

„После рата сви занати су цветали, па и шнајдерај. Било је пре 40, 50 година да се уочи Нове године и 1. маја није спавало, толико је било посла, а сад је већ другачије", рекао је кројач Ђорђе Јокић.

„Ми смо школски другови, а док смо ученици били, заједно смо се дружили, заједно смо ишли, код мене кући долазио он одела шио за себе, ја сам шио, никад нисмо били конкуренција један другом", напомиње Драгомир Буквић.

Са додатно завршеном економском школом, Ђорђа је пут одвео у другу професију, али и на одмор у иностранство, где се, уз примамљиве понуде за останак, доказао као добар шнајдер.

„Ја сам отишао као туриста у Париз. У Аустралију сам отишо, вукло ме нешто. Где сам радио мајстор ми каже 'Ђорђу, кам бек'. Ја сам се насмијао, никад. Ни у Паризу ни у Аустралији, ето суђено ми да судбину завршим у Ужицу, где сам и почео, рекао је Ђорђе.

И само због, данас скромне пензије, по мало се каје што није остао у иностранству, али од свог заната, не одустаје. Шије чакшире, прслуке, шапке, шајкаче од тек неколико центиметара до једно гметра.

„Право да вам кажем ја сам на ово навикао. 70 година се бавим овим да ми то неко забрани не знам шта би друго радио, навикао сам на шнајдерај и то ти је. Тако ће бити до краја живота", закључио је Ђорђе Јокић кројач из Ужица.