Јапанска уметност тетовирања - микрокосмос осликан на кожи

Неугледан у мору рекламних паноа, бљештећих неонских реклама и шарених постера, у забаченој уличици људима, гласовима и светлима презасићеног токијског кварта Кабукићо, крије се студио за тетовирање "Seek".

У скученој, слабо осветљеној соби у подруму сенке плешу по искрзаном каталогу док без реда премећемо изгужване странице испуњене професионално урађеним фотографијама на којима се не виде лица модела.

Њихове груди и рамена настањују љути хероји старих легенди и красе маске демона из позоришта Но; леђа им поседају богови и свеци и чувају тигрови и змајеви; уз надлактице и бутине успињу им се хоботнице и јапански шарани, и у венац уплићу хризантеме и божури –све то на густој позадини од шумског биља, морских таласа или ватре. 

Већ више векова тетоваже у Јапану нису просто имена или по која реч, односно знак уписан у кожу. Нити су тек појединачне, једнобојне слике које обележавају неки догађај или изражавају приврженост некој особи из света музике и филма. Такав приступ тетовирању у Јапану називају западним.

Разлог је то што у тој далекоисточној земљи рад мастилом и пигментима на кожи умногоме подразумева сложене, колоритом богате слике, често инспирисане природом и религијским веровањима, које захватају веће површине тела и теже да га целог обмотају и покрију, да попут илустроване књиге испричају причу, да скупа с њим израсту у тродимензионалну скулптуру.

Као такве, јапанске тетоваже су упечатљиве и мистериозне, често истинска уметничка дела, а понекад и прави микрокосмоси који опијају и хипнотишу обиљем необичних детаља.

Тетоваже у Јапану, међутим, већ деценијама буде само једну, јасну асоцијацију, и то на криминал, односно на насиље и суровост, јер су носиоци тих ремек-дела маште, прецизности и стрпљења листом мафијаши.

Та негативна перцепција стоји иза натписа који се и данас понекад могу видети у јавним купатилима, бањама, базенима, па и теретанама, а који забрањују улаз истетовираним особама.

Дуг и сложен развој

Идејна и физичка веза између тетоваже и преступништва у Јапану је дуга. У хроници Нихон шоки са почетка осмог века постоје записи о томе да су у давној прошлости, још од петог века, тетоважама обележавани злочинци, а та пракса је спорадично настављена и дубље у средњи век, да би се у периоду владавине самурајског клана Токугава, од 17. до 19. века, поново проширила и усталила.

Тада су лопови, преваранти и лиферанти обележавани идеограмима истетовираним на челу, глави и рукама.

И док су у неким од феудалних добара преступници били присиљени да на себи носе недвосмислену моралну осуду, истетовирану реч „зло“, у другима су им у кожу уцртавали понижавајући идеограм за пса или друге речи и ознаке релативно неутралног значења, при чему је сваки потез игле означавао један прекршај, тако да се по броју црта или сложености истетовираног идеограма могло знати колико је неко озбиљан или непоправљив преступник.

Ипак, тетовирање у Јапану није увек било искључиво повезивано са криминалом и злочинцима. У племенским заједницама широм света тетовирање, као и други начини обликовања или преуређивања тела попут намерног вађења предњих зуба, бушења носа и образа, растезања ушију или обрезивања, је било пре свега ствар идентитета – обележавање сопственог рода или класне припадности у сврху разликовања од других који им не припадају.

Тако је чини се било и у древном Јапану пре него што је прихваћена кинеска пракса обележавања преступника тетовирањем.

Земљане фигуре из праисторијског периода Ђомон имају лица прошарана линијама – мада то може значити да су тадашњи становници Јапанског архипелага осликавали своја тела, није безразложно претпоставити да је реч о тетоважама које симболишу друштвени статус, припадност клану или имају неки ритуални значај.

Доцнији путописи кинеских емисара говоре о томе да су се преци Јапанаца у трећем веку нове ере тетовирали да би показали свој друштвени положај или се магијски заштитили од морских немани и злих духова. 

Такође, постоје индиције и да су у средњем веку рибари и рудари у Јапану прибегавали обележавању сопствене коже тетоважама као знак припадности тој професији, али и да би олакшали идентификацију у случају да настрадају и тела им буду пронађена касно, у фази распада, односно, израњављена до непрепознатљивости.

Познато је и да су јапански ватрогасци у 18. и 19. веку тела покривали тетоважама змаја за које се, као и у Кини, веровало да, као биће воденог порекла чије тело наликује речној змији, пружа заштиту од пожара.

Популарно сликарство фонтана инспирације

Велика историјска прекретница за тетовирање у Јапану, не само у смислу употребе, већ и ликовног садржаја и израза, по свему судећи, десила се у доба владе шогуна из породице Токугава у позном средњем веку.

Захваљујући ширењу књига, писмености и образовања у том периоду релативне политичке стабилности и економског просперитета када су у Јапану почели да брзо расту градови, трговина и занати, могуће је сазнати пуно конкретних детаља о начинима коришћења и изгледу старих тетоважа. 

Текстуални и ликовни извори из тог времена указују на то да је тетовирање било широко упражњавано међу проституткама и гејшама, које су својим клијентима, односно, патронима изражавале приврженост и верност урезујући њихова имена или тајне ознаке познате само том пару карналних а, када су гејше у питању, и чисто платонских љубавника. 

Поред тога, мноштво укијое графика из 18. и 19. века, насталих штампањем визуелних мотива изрезбарених у дрвеним плочама, сугерише да је тетовирање било мода и међу сумо рвачима и глумцима јапанског кабуки позоришта, ондашњим звездама пар екселанс.

Они су уживали велику популарност, нарочито међу градским пуком и све имућнијим и утицајнијим трговцима, који, међутим, у том, неоконфучијанском идеологијом обојеном добу у којем се инсистирало на култивисању врлина и класној подели, те извршавању дужности у складу са сопственим друштвеним статусом без разметања материјалним добрима, нису уживали поштовање владајућег слоја самураја због своје усмерености на стицање профита и лично богаћење, те су важили за нижу класу. 

Осим опште осуде разметања, нескромности и материјализма, још једна важна конфучијанска вредност коју су диктирали добро образовани интелектуални кругови унутар самурајског сталежа, а која је тетовирање ограничавала на ниже друштвене слојеве, била је дужност деце да поштују родитеље и током живота им узврате услугу одгоја и васпитања.

У том светлу тетовирање је било виђено као повређивање и каљање тела добијеног на дар од родитеља, односно, као грех према њима.

Пресудни подстицај за бујање и усложњавање тетоважа које се може запазити у том добу одиграо је управо развој укијое сликарства, односно дубореза и техника штампе у колору, те књишке илустрације.

Укијое је, својим заводљивим и енергичним приказима гламурозног живота дотераних дама из набујалих градских четврти за забаву, раскалашних глумаца и обожаваних сумо дивова, као и богатим и детаљним експозицијама животињског и биљног микрокосмоса, те мистичним упливом у фантастични свет духова и митских јунака, остварио дубоки и трајни утицај на тетовирање у Јапану, дао му тематске садржаје и визуелни израз који га и данас уздижу до нивоа уметности. 

Тако су на телима припадника новоформираног и све имућнијег грађанског слоја у Токугава периоду почели да ничу мотиви и композиције живих боја преузети из укијоеа, популарног сликарства тог доба: шинто божанства, легендарни хероји, бодисатве, трешњин цвет, тигрови, рибе, итд.

Тетоваже су сада покривале читава леђа и груди, протезале се преко задњице и рамена и захватале удове.

То њихово усложњавање, умножавање и смело ширење по телу, али и међу популацијом, управо су овековечили мајстори укијоеа, израђујући дуборезе који у ватромету боја живо и луцидно осликавају сумо рваче и глумце „одевене“ у фасцинантна „одела“ од сложених и префињених тетоважа. 

О вези укијоеа (јапански: „слике плутајућег света“), односно, дубореза који су израђивани за штампање тих слика, сведочи и чињеница да глагол који се у јапанском језику користи да означи чин тетовирања, заправо, буквално значи „дубити“ или „резбарити“, те да се с тим у вези и мајстори тетовирања називају „резбари“. 

Такође, као и аутори укијоеа, који су потписивали своја дела и својим ученицима давали уметничка имена која почињу истим идеограмом као и име утемељивача сликарске школе којој су припадали, и мајстори тетовирања који стварају у традиционалном јапанском стилу и данас у кожу својих клијената уписују свој псеудоним добијен од учитеља код кога су испекли занат.

Тетовирање као медицинска делатност

Ипак, у јеку политичке, економске и војне модернизације, односно стварања модерне националне државе, који је почео у другој половини 19. века по обарању Токугава шогуната, тетовирање је, скупа са неким другим обичајима, попут заједничког купања оба пола у јавним купатилима, забрањено због страха да би стране дипломате и мисионари могли да Јапан доживе као примитивно, заостало друштво, што би оштетило репутацију и омело напредак земље која је настојала да се што пре ослободи феудалних стега и сврста у ред цивилизованих нација света да би се успешно одупрла притиску западних колонијалних сила и њиховим расним предрасудама. 

Међутим, пола века касније, након завршетка Другог светског рата, тетовирање су легализовале управо стране, америчке окупационе власти. 

Ипак, 2001. године, када је јапанско Министарство здравља, рада и социјалне заштите издало смернице у којима се тетовирање сврстава у категорију медицинских захвата за које је потребна посебна стручна дозвола, оно је поново гурнуто на ивицу провалије која води у неизвесност и присиљено на даље повлачење у подземље, на које се и од раније финансијски ослањало. 

То показује важан случај мајстора тетоваже Таикија Масуде, који је 2017. године пред Окружним судом у Осаки осуђен због одбијања да плати казну за кршење Закона о здравственој делатности.

Суд је претходно оценио да се он огрешио о тај правни акт, јер је вршио тетовирање иако не поседује квалификације за медицинског радника. 

Наиме, на основу поменуте одлуке Министарства, које је тетовирање и неке друге захвате на коси и кожи који у већини европских земаља спадају у домен козметике окарактерисало као делатност која захтева стручно знање о методама дезинфекције и могућим здравственим компликацијама, полиција префектуре Осака је залазила у студија за тетовирање у својој зони одговорности и тамошње раднике теретила новчаним казнама у износу од неколико хиљада евра. Сви осим Масуде су их и платили. 

У складу са истим смерницама, судије прве инстанце у Осаки оцениле су да је коришћење игле за тетовирање медицинска интервенција за коју је, стога, потребно образовање из области медицине, односно, знање о хигијени и могућим последицама захвата на кожи.

У образложењу пресуда они су нагласили да, ако тетовирање обавља особа која није медицински радник по професији, постоји ризик по здравље, као што су крварење или кожне инфекције.

Масуда се током процеса бранио тврдећи да његов рад спада у домен уметности, а не здравства, те да не представља опасност по здравље људи, при чему су се његови адвокати и безуспешно позивали на уставом гарантоване слободе изражавања и избора радне делатности у мери у којој та делатност не угрожава добробит других.

Тако се развила ситуација у којој тетовирање није само на лошем гласу зато што се повезује са криминалцима, већ је и, као нехигијенска и по здравље ризична делатност, практично забрањено, с обзиром на то да га медицински радници по правилу не упражњавају, док са друге стране, мајстори тетоваже, наравно, не поседују високо формално образовање из области медицине које је потребно за његово слободно практиковање.

Међутим, у новембру 2018. Виши суд у Осаки поништио је пресуду ниже инстанце и прогласио мајстора Таикија Масуду невиним по питању кршења Закона о здравственим радницима.

Судија је у образложењу пресуде навео да се тетовирање не може сматрати медицинским захватом јер за циљ нема лечење и давање савета у вези заштите здравља. 

Врховни суд у Осаки јуче је потврдио пресуду Вишег суда, чиме је дуги, напорни процес коначно окончан. Масуда је домаћим медијима изјавио да је поносан што се показало да није био у криву.

Уметност подземља

Тетовирање је, дакле, врло вероватно, истински древна делатност у Јапану, која је имала важну друштвену, али и магијску функцију, као што су заштита од несрећа и болести или призивање доброг усуда, и која је у Токугава периоду достигла завидну ширину, разноврсност и сложеност, због чега се може, бар у оном делу у којем наслеђује мотиве и колорит укијоеа, сматрати уметношћу. 

Тела јапанских муштерија и данас красе богати обрасци снажне религијске и филозофске симболике и магијске моћи: просветљење, мудрост, милост, храброст, снага, постојаност или лепота пролазности нека су од апстрактних значења, а очување здравља, остварење материјалног просперитета или безбедни порођај неке од чаробних функција које буде, бодисатве, богови грома, ветра, обиља и плодности, те митолошке животиње исцртане у њиховој кожи носе. 

Упркос дугој традицији, великој креативности и духовном смислу, у Јапану тетовирање ни данас није прихваћено као поштени занат или уметничка форма, већ се потискује и држи у сивом процепу између законитог и незаконитог.

Односно, иако заиста достижу изузетно висок степен умећа и продукују радове који очаравају композицијом, бојама и сложеношћу, мајстори тетовирања и њихова делатност и даље су, чини се, за већину обичних Јапанаца синоним за подземље.

За то свакако има основе, јер су они, чини се, још увек снажно економски везани за криминогене слојеве, пошто од њих потиче највећа потражња за њиховом вештином.

То је видно и физички, односно географски, јер су студији за тетоважу и даље концентрисани у деловима града који су познати по ноћном животу и криминалу.

Када је Токио у питању, то су квартови Кабукићо, Ропонги и Икебукуро, где ноћним клубовима са хостесама, јавним кућама, али и дискотекама и бројним баровима, углавном управљају људи из подземља или са везама у њему. 

Међу особама које данас носе богате тетоваже у јапанском стилу које покривају готово цело тело и коштају и до 20.000 долара, те захтевају неколико година трпљења бола док не стекну коначну форму, несумњиво је највише жестоких момака сумњивог занимања. Тетовирању су, додуше у знатно мањој мери, склоне и ноћне даме.

Наговештаји промена

Ипак, одредба владе у вези са медицинским квалификацијама, чини се, није се спроводила строго и доследно, јер је пуно салона за тетовирање нескривено наставила с радом, а неки, углавном они који се баве тетоважом у западном стилу која се, за разлику од јапанске, не узима баш као потпуни и недвосмислени симбол мафијаша, су се чак и оглашавали преко интернета. Постоји и неколико часописа посвећених трендовима у том занату. 

Победа Масуде у судском процесу против државе несумњиво ће омогућити мајсторима тетоваже да слободније дишу и размахну се.

Такође, друштвени положај мајстора тетоваже и уопште перцепција те делатности и људи који се тетовирају у Јапану могли би се променити набоље у наредним годинама под страним утицајем.

Либерализација визног режима у сврху стимулисања потрошње и оживљавање посустале економије, која је једна од мера владе у последњих неколико година, проузроковала је пораст годишњег броја туриста у Јапану са нешто више од осам милиона у 2012. на око 32 милиона у 2019. години. 

Та најезда странаца последњих година у земљи изазива дебате о мноштву конкретних питања, почев од оних везаних за пружање услуге на страним језицима, преко проширења капацитета у хотелијерству, излажења на крај са растућим оптерећењем по комуналне и саобраћајне мреже, па све до потребе да се све бројнијим посетиоцима из Индонезије, Малезије и са Блиског истока понуди халал храна, справљена по исламским верским прописима. 

Један од друштвених феномена везаних за експоненцијални пораст страних туриста су и културне разлике у комуницирању и опхођењу према другима и изгледу, које укључују и питање пуштања особа са тетоважом у јавна купатила и бање, где је њима, традиционално, улаз често забрањен.

Наиме, Јапанцима је углавном јасно да међу страним туристима са Запада има пуно студената и обичних радника који имају тетоваже, да су се оне прошириле и међу женама, те да у САД и Европи тетовирање није везано искључиво за подземље, како је то случај у њиховој земљи.

Штавише, на Западу је, када су у питању тетоваже, кићење тела кинеским и јапанским идеограмима последњих деценија постало мода, при чему многи у кожу урезују знаке чији смисао тачно не разумеју, правећи бизарне и несувисле комбинације које говорницима поменутих језика делују бесмислено или смешно.

Свест о овом проблему се, међутим, полако шири међу страним љубитељима тетоваже, тако да они сада, по доласку у Јапан, током свог боравка настоје да ураде праве, изворне тетоваже јапанских идеограма које имају смисла, па тако у последње време, услед интересовања странаца, расте потражња за јапанским мајсторима. 

Такође, традиционалне јапанске тетоваже инспирисане укијое сликарством и од раније имају пуно поштовалаца широм света, од којих неки долазе у Јапан да као шегрти уче од славних мајстора који и даље гаје стилове инспирисане том ликовном уметношћу.

Политика осетнијег отварања према иностранству последњих година доводи не само до вишеструког пораста броја страних туриста, већ и масовнијег запошљавања странаца у услужном и другим секторима.

Паралелно с тим тече и све бржа вестернизација јапанског друштва кроз дубоке промене у јапанском језику, којег све драматичније плаве англицизми, и усвајање све више хришћанских празника и других обичаја популарних у САД. 

Мада су последице тог процеса врло дискутабилне, он би, донекле парадоксално, могао да ускоро допринесе ублажавању стереотипа о тетовирању у Јапану и омогући слободнији развој те, у Земљи излазећег Сунца, истинске вештине.