Бик је увек био уз српског сељака и зато заслужује да добије споменик

Од буше, подолца, колубарца до холштајна и сименталца – бик је увек био злата вредан. Први за рад стигли су у Срем са Словенима, а због тринаестовековних заслуга за српска домаћинства, стигао је из Бразила преко Италије и камен гнајс за спомен скултуру.

„Зове се 'Искон' и он је овде зато што је најправљен од камена старог милијарду и сто милиона година, а симболише нашу прошлост. Прошлост људи који су уз овог бика опстали захваљујући његовом раду и  залагању“, наглашава Слободан Симић, управник Специјалног резервата природе „Засавица“.

Од обраде до одбране земље, бик је увек био уз српског сељака. За орање два су била јача од четири коња, а бројна нејач отхрањена од плодне земље. На хектар оранице бар две краве у штали, млекари пуни, од коже обућа, од рога чешаљ и букагија за заливање косе.

„Она су некада држали породице. Орало се са њима, вукла запрежна кола, породице су зависиле од говеда“, подсећа Зоран Недић, шеф фарме резервата „Засавица“.

Воловске запреге кроз блато и гудуре вулкле су и топове уз српске војнике. Вукли одавнина и балване кроз шуму за грађу и огрев. Крајем 19. века из Мачве у Италију пешке је извезено 10.000 говеда. После првог светског рата, добар бик вредео је златник.

Велинка Саватић додаје да су они који су имали доброг бика, били угледне газде и домаћини који нису морали да брину како ће обавити све пољске радове.

„Злато српско које је извело цело домаћинство. Држо мој отац, мој дјед, ја, па мој син, па и унук. То је српски капитал, добијеш теле, млеко, раниш децу, продаш и тако динар по динар...“, истиче Драгиша Саватић из Засавице.

Да исклеше камену скулптуру универзитеском професору у пензији, Велимиру Каравелићу, требало је годину дана и бар брусилица дневно за рад. Из захвалности за помоћу у опстанку нашег народа и за вечност бику – „Искон“ је његов вајарски дуг.