Прича о чудесном војничком хлебу стара више од једног века

Прича о хлебу старом више од једног века везана је за Пироћанца Алексу Здравковића, учесника Балканских и Првог светског рата. Он је приликом мобилизације 1912. године добио следовање војничког хлеба који, упркос многим искушењима и недаћама током шестогодишњег ратовања, није појео.

„Његова мајка га је у ствари заветовала да не сме да окуси ни залогај овог хлеба, него да га читаво време носи уз себе и да ће га на тај начин таин чувати од смрти“, објашњава Мила Панајотовић, кустос-историчар Музеја Понишавља у Пироту.

Алекса није много обраћао пажњу на мајчину причу, али је носио таин у торбици око струка не говорећи никоме о завету. Онда су се, једна за другом, ређале битке које су овом парчету хлеба дале другачије значење.

„Било је неколико догађаја опасних по његов живот, међутим, таин га је сачувао. Једном приликом, метак који је био намењен Алекси, у ствари је завршио у његовој чутурици са водом“, додаје Панајотовићева.

Прича о чудесном хлебу ширила се међу ратницима, па је тако доспела и до Француза и Енглеза који су долазили да га виде. Нудили су власнику велики новац да га откупе, али Алекса није хтео да изневери мајчин завет и задржао је своју амајлију, записано је, поред осталог, у рукопису Доживљаји Пироћанаца у Балканском и Првом светском рату, некадашњег управника Музеја, Душка Ћирића.

Носећи таин у торбици око појаса, Алекса Здравковић се после завршетка Првог светског рата, вратио као наредник у свој Пирот, овенчан бројним одликовањима. Са собом је донео и причу која је била усуд сваког српског војника – сачувати живот у једном рату, да би затим отишао у следећи. За то су, уз Божју помоћ, били потребни храброст, срећа и амајлија. У овом случају, таин.