Како су нацисти злоупотребили Бетовена

У Бечу 1945. је опера Фиделио Лудвига ван Бетовена била звук ослобођења – савезници су победили у рату против нацистичке Немачке. Седам година пре тога том опером коју су назвали „победничком“, националсоцијалисти су славили освајање Аустрије.

Тешко да је и један други композитор у његовој рецепцији толико снажно инструментализован у политичке сврхе као Бетовен. Његова музика служила је као потврда политичких ставова –диктаторима као и борцима за слободу.

„О тајни ове музике се до данас расправља“, каже музиколог Михаел Кустодис са Универзитета Минстер у разговору за Дојче веле. „Међународно присвајање је веома вишеслојна културна историја о којој још не знамо пуно и за коју тек морамо развити моделе објашњења.“

Пропаганда уз Бетовенову музику

Националсоцијалисти су инструментализовали Бетовена за своју пропаганду. Притом их није интересовала само музика већ и епитети који су били приписани Бетовену као композитору и човеку. Он је важио за титана, хероја који је превазишао судбину – глувоћу и, наравно, за немачког музичког генија.

Хитлеровом режиму није сметало то што се Бетовен залагао за вредности Француске револуције као што су слобода, једнакост и братство. „Диктатуре никада нису имале велики проблем да присвоје историјски наратив и да га у крајњем случају преобликују“, каже Михаел Кустодис. „Уз то, националсоцијализам се увек инсценирао и као револуционарни покрет.“ 

Револуционарни покрет који је – макар музички – желео да се надовеже на старе традиције: са личностима попут Бетовена и Вагнера.

С циљем организације музичких догађаја, министар за пропаганду Јозеф Гебелс је основао „Комору за културу Рајха“ а у оквиру ње „Комора за музику Рајха“. Њен први председник био је познати композитор Рихард Штраус и служио је као перјаница и реклама диктатуре. Дела јеврејских композитора или политичких противника била су забрањена као „изопачена музика“.

Наставак културне баштине

Још је цар Вилхелм Први оснивањем царства (рајха) 1871. утро пут за инструментализовање културе и музике за владу. Он је окончао романтичну представу да су музика и политика два стриктно одвојена света. Притом му је ишло на руку међународно признање композитора попут Бетовена, Вагнера, Брамса или Брукнера.

„Царство учествује у управљању културним добром и издваја много новаца како би развијало статус који је немачки музички репертоар освојио у концертним дворанама и на оперским сценама“, објашњава музиколог Михаел Кустодис.

Осим тога, немачка музика је извођена у колонијама у Африци и Кини – између осталог и да би „стране културе“ мисионарски уверила у вредност немачке културе.

Нацистичка пропаганда и у иностранству

То је традиција коју су наставили националсоцијалисти. Немачке песме су извођене у Бразилу или Чилеу, а Берлинска филхармонија је као „оркестар Рајха“ ишла на турнеје по иностранству. Диригенти као Вилхелм Фуртвенглер и Херберт фон Карајан су са Бетовеновим оркестарским делима пунили велике светске концертне дворане.

Касније током рата су пијансти попут Ели Неј, Вилхелма Кемпфа или Валтера Гисекинга одржавали пропагандне концерте и Бетовеновим сонатама за клавир јачали издржљивост трупа на фронту.

Коме припада Бетовен

То да је Хитлер хтео да влада светом постало је јасно најкасније у Другом светском рату. Окупирани народи били су културолошки подељени. С једне стране они су стриктно одбијали немачке симфоније током рата, на другој страни су из протеста свирали управо ту музику. „Немцима је одузимано право да присвајају за себе композиторе попут Бетовена“, каже Кустодис.

Почетак Бетовенове Пете симфоније био је током рата знак препознавања Би-Би-Сијевог програма за иностранство и тиме знак отпора Немцима.

Јеврејска студенткиња музике Фаниа Фенелон из Париза је знала за ту политичку симболику када је одведена у концентрациони логор Аушвиц и Пету симфонију аранжирала за девојачки оркестар. У својој књизи она пише да јој је ликовала због тога што управници логора нису приметили о чему се ради.

Сукоб око Бетовена на Истоку и Западу

У првим послератним годинама, између Источне и Западне Немачке избила је идеолошка свађа око тога ко има право на Бетовенова музику. У ДДР-у се на Бетовена гледало као на претечу социјализма. „Говорили су да је Хитлер побеђен заједно са Црвеном армијом и да због тога они смеју да истичу мирољубиво и европско у Бетовеновој музици“, каже Михаел Кустодис.

У Западној Немачкој Савезници су били заокупљени процесом денацификације којем се морао подвргнути и диригент Вилхелм Фуртвенглер који је 1942. поводом Хитлеровог рођендана са Берлинском филхармонијом извео Бетовенову Девету симфонију.

„Берлинска филхармонија је са Фуртвенглером од 1948. поново кренула на турнеју, директно у Енглеску, декларишући то као мировни пројект“, каже Кустодис. Упркос жестокој дебати око Фуртвенглерове улоге у такозваном Трећем рајху концерти су били распродати, а критике изузетно позитивне. Људи су поново желели да музику и политику виде одвојено.

Бетовенова Девета у служби политике

После рата, Бетовенова Девета симфонија је широм света политички перципирана на посебан начин. Седамдесетих година, властодршцима у бившем апартхејд режиму Родезије (данашњи Зимбабве), 4. став ове симфоније је служио као националне химна. Током војне диктатуре у Чилеу жене су уз Оду радости демонстрирале за ослобађање политичких затвореника. У јуну 1989. године су студенти у Кини певали Оду радости током протеста на Тргу Тјенанмен.

Леонард Бернштајн је дириговао Девету 1989. поводом пада Берлинског зида. Политичари су певали Оду радости поводом поновног уједињења Немачке. Бетовенова Девета симфонија је и химна Европске уније са њеним вредностима слободе, мира и солидарности.

Ипак немачки председник Франк-Валтер Штајмајер је приликом отварања манифестације „Бетовенова година 2020“ упозорио на то да је велика уметност потребна, али и да може бити злоупотребљена. Као што је Бетовен за време националсоцијалиста био злоупотребљен ради представљања супериорног „немачког бића“. „То нас упозорава да будемо опрезни када је реч о претераном, нерефлектованом патосу", рекао је Штајмајер.