Вошина легенда на стадиону и у осмој деценији

Има близу 80 година, а најчешће га можете пронаћи на стадиону. Зоран Дакић познатији као чика Дакара најстарији је навијач фудбалског клуба „Војводина“.

„Ух, што то волим јер ме то одржава и живот ми продужава. Поготово сада кад сам са овим младима. А сада сам са одбојкашима 'Војводине', са одбојкашицама Војводине, и са малим фудбалом“, прича Зоран Дакић.

Чика Дакара није обичан навијач. Играо је за ОФК Београд, каријеру наставио у француским и немачким клубовима. А познати је голгетер Војводине још 1966. године.

„Мислим и не да мислим него и гарантујем да је тада време било боље и квалитетније. Зашто? Зато што је тада 28.000 гледалаца било, па и 20.000 гледалаца кад је долазио 'Динамо', 'Хајдук', 'Звезда', 'Партизан', куп шампиона када смо играли против 'Селтика'. То је било на стази овог стадиона, на стази је народ био, тако да не може да се упореди“, сведочи Дакић.

Сећа се да су у публици биле и лепе девојке.

„Па да вам кажем нешто, ја сам тада и моју супругу овде 'уловио'. Сви моји фудбалери из Војводине у то време као што је био Пантелић и ово друштво, кажу види Дакара смотао ову. Она је била атлетичарка, ево овде је скакала, никада то заборавити нећу, а ја узмем лопту па јој шутнем намерно“, кроз осмех прича чика Дакара.

Диплому теренера стекао је у Француској. Годинама је тренирао афричке клубове. Највише памти Анголу, где је радио у време грађанског рата.

„У то време, а чак и сада у Анголи, стављају на стадиону нагазне мине. Ја нисам ни знао него сам дошао једном приликом да видим стадион. Кад ја видим деца пројурише, а иза њих бомба експлодирала. Ја питам шта је то и онда ми они објасне. Тако да када сам ја са мојим играчима долазио, нико није смео да зна на који стадион идем“, препричава догодовштине Дакић.

На фудбалском умећу и фер навијању данас би му позавидели многи млади. Баш као и на кондицији. Руководи се, како каже, светим тројством.

„Човек мора да себе цени, да тело поштује и да срце воли. То је мој мотив за све", истиче овај времешни навијач.

Исте вежбе ради већ пола века. Углавном тренира у граду, а на терен Војводине свраћа четвртком када се сусреће са некадашњим саиграчима. То су уједно и једини пензионери којима прави друштво.

„Ја сам њима увек говорио, ја њих ценим и поштујем али ме замарају. Није им дошла пензија, боли га кичма, а ја не могу да им помогнем. Онда сам се дистанцирао, тако да сам рекао да сам био и бићу увек где су млади“, каже Дакић.

Младима који се нису ни родили када је играо може да покаже колекцију старих фотографија и медаља. Једна му је, ипак, најдража.

"Први куп са 'ОФК Београдом'. То је била 1963-1964 година. Тад смо победили загребачки 'Динамо' резултатом 6:2. Мислим да од тог доба нико није такву утакмицу приказао да се Динамо тако победи. У то време, Динамо је био јак као стена“, сећа се Дакић.

Осим што не одустаје од спорта, чика Дакара воли и да кува. А води и занимљиву животну статистику.

„Имам ја моје књиге. Овде је сада дошло време, нажалост, да свака особа има висок крвни притисак. Свака друга особа је гојазна, свака четврта особа је у депресији, а сваки пети, ма идемо седми до десетог брака се раставља. Значи да то није добро“, констатује Дакара.

Овај чивијаш, који је давно постао лала, дипломирао је психологију и медицину. Животни распоред строго поштује. Из Новог Сада испратио нас је баш када је по његовом распореду било време да се старом поником провоза један круг по граду.